Страницу одржава
Др НЕКТАРИЈЕ КРУЉ (1879-1966)
СТРАДАЊЕ ОД КОМУНИСТА
Претње шефа Озне из Тузле крајем јуна 1950. године и каснији односи митрополита Нектарија према комунистичким властима, довели су до немилог догађаја у манастиру Озрену на Преображење 1953. године. О томе је митрополит Нектарије по приспећу у Београд 21. августа 1953. године поднео извештај Светом архијерејском синоду. У извештају стоји: „Дана 19. августа текуће године, око 19 часова дошла је у манастир Озрен једна група манифестаната, по прилици 150-200 лица, већином радника фабрике 'Азбеста' из Бос. Петрова Села, где сам се налазио на одмору.
Они су уз узвике 'доле издајник, фашиста, четник, квислинг, паписта, Дражиновац, Недићевац' и томе слично, продрли у манастирски конак, до моје собе на I спрату. Пошто су врата од собе била закључана, почели су да лупају и траже да их отворим иначе ће иста да разбију. Да не бих масу дражио, а у исто време да сачувам манастирску имовину од рушења, ја сам врата отворио и присутне запитао: 'Шта желите људи?' Они су ми одговорили: 'Тражимо сместа да напустиш манастир Озрен.' Одмах после тога узели су ме међу се, почели гурати, вући и мувати у ребра. Једна од присутних жена вукла ме је за браду. За цело време нису престали узвици погрде.
Пошто патим од тешке срчане болести (ангина пекторис) добио сам јак срчани напад и стропоштао се на земљу. Тада сам замолио моје мучитеље да ме поштеде и оставе на миру, или пак, да ме убију, али само да ме даље не мрцваре. Нико се од њих није обазирао на моју молбу, већ су продужили да ме туку, гурају и злостављају. Том приликом добио сам више удараца по разним деловима тела, од којих је један нарочито био јак у чланак моје лијеве ноге, тако да се на њу ни сада не могу да ослоним. Тежину тога ударца показује и лекарски налаз, који се прилаже.
За време те гужве исцепана ми је мантија, појас откинут и један од манифестаната откинуо ми је сат са златним ланцем, тако да је алка од сата остала на мантији док су ланац и сат однели. У међувремену довео је манастирски момак Марко манастирска колица (гик), у који сам смештен и повежен из манастира. Маса је пратила кола уз повике: 'Доле издајник, доле четник, паписта' и слично. Приликом прелаза преко једног потока полевали су ме водом и даље путем засипали прашином. Сем тога више пута су ми говорили: Устани и реци 'Ја сам издајица, па ћемо ти живот поклонити!' нашта сам им рекао: 'Издајица никад био нисам, нити ћу бити, па макар и живот свој морао изгубити.' Уз такву вику манифестаната, након 3 километра, стигао сам до поменуте фабрике 'Азбеста', где су ме са колица скинули и ставили у ауто, којим су ме два лица одвезла до железничке станице Бос. Петрово Село. У станици сам од тих лица, будући да се нисам могао на ногу опирати, пренет у тузлански воз, којим сам стигао у Тузлу. Један од те двојице присутних пратио ме је возом до Тузле. Када сам стигао у Тузлу, због повреде ноге, нисам могао да одем до свога стана, а пошто није било никаквих кола за превоз путника, позван је ауто за спасавање, којим сам превезен.
Напомињем да су неки од манифестаната покушавали да ме у извесној мери заштите од бруталности осталих.
Чим сам стигао у свој стан позвао сам лекара др Д. Бућића, који ме је прегледао, констатовао да ми није нога пребијена, већ само теже позлеђена. Он ми је преписао потребне лекове, препоручио одмор, лежање и мир.
Сутрадан, 20 августа, око 9 часова дошла је једна депутација од 8 лица, 6 мушкараца и 2 жене, која ми је саопштила да истог дана морам Тузлу напустити. У противном, биће сазван митинг, избиће демонстрације и шта ће из тога да изађе они не гарантују.
Ту групу су сачињавали: Вујаковић Свето, п. претседник Градског већа, Дакић Драго, повереник станбеног фонда, градски ветеринар Јајчанин, Ристић Борко, надгледник паркова, Пимена Драгица, функционер Градског одбора, Милановић Зорка, градски чиновник и још два мушкарца чијих се имена не сећам.
Да не бих доживео још и друге, теже и веће непријатности, а с обзиром, да ми је потребно и лечење, одлучио сам да напустим Тузлу и пођем за Београд.
Истог дана око подне, дошао је један младић, казао ми је да се зове Миљуш, и донео мој сат и покидан ланац. Он ме је питао да то нису случајно моје ствари и да их нисам можда изгубио. Пошто сам казао да сам власник и сата и ланца, он ми је исте предао уз потврду.
Подносећи овај извештај част ми је замолити Свети Архијерејски Синод да са своје стране предузме нужне кораке на надлежном месту, да се углед, достојанство и минимум личне безбедности једног старца од 75 година, ако не и митрополита Српске православне цркве, поштују и чувају.”
Протерани митрополит је у Београду затражио заштиту државних власти. Примио га је Александар Ранковић. Пошто је митрополит био у мантији коју су му поцепали зликовци у манастиру Озрену, Ранковић му је иронично рекао: „Господине Митрополите, зар у Босни нема нико да Вам сашије мантију?” Митрополит је одговорио: „Од како су кројачи и абаџије постали министри нема српском свештенику ко да шије мантије.” Овим је завршен разговор. Напомињемо да је Ранковић био абаџија по занимању.
Скоро истовремено је из Бања Луке протеран епископ Василије (Костић). Све то говори о организованој хајци безбожне власти на Српску Православну Цркву. И епископ Василије је по приспећу у Београд 23. августа о свом страдању обавестио Свети архијерејски синод.
Поводом злостављања и прогона двојице епископа из својих епархија Свети архијерејски синод је на седници 25. августа исте године донео одлуку: „Затражити код Савезног Извршног Већа корпоративни пријем чланова Светог Архијерејског Синода и поводом ових догађања изјавити жаљење и протест и умолити да се убудуће овакви случајеви спрече а Преосвећеним Г. Г. Архијерејима омогућити повратак у њихова места службовања. Том приликом предати Савезном Извршном Већу и преставку Светог Архијерејског Синода по овоме предмету.”
Из доступних докумената се не види да ли је Свети архијерејски синод добио одговор од Савезног извршног већа. Можда је то био разлог да митрополит Нектарије 10. септембра 1953. године Јосипу Брозу упути писмо у коме га обавештава о своме страдању: „Нечувено насиље учињено надамном, као једним од најстаријих архијереја Српске православне цркве, у манастиру Озрену, као и тешки испади који се чине према архијерејима и свештенству Српске православне цркве на подручју републике Босне и Херцеговине, нагоне ме да се овим путем обратим Вама лично, Господине Претседниче. Чинећи то, ја желим да до Вас дође истина, јер само кад будете знали праву истину Ви ћете моћи, а убеђен сам да ћете и хтети, подузети потребне кораке да се овом ненормалном стању стане на пут. Нетачно приказивање тих догађаја у штампи дају ми зебњу да многи који су позвани да се старају за ред и спокојство у нашој земљи, несвесно поступају рђаво мислећи да чине добро. Дајући Вам прилику, Господине Претседниче, да саслушате и другу страну ја мислим да служим добру своје земље, а и Вама лично омогућавам да се са овим предметом боље упознате, па Вас молим да тако и схватите ову моју преставку...”
После више од три месеца проведена у Београду митрополит Нектарије се почетком децембра 1953. године вратио у Тузлу. О томе је Свети архијерејски синод 3. децембра обавестио Савезну комисију за верска питања и замолио је „за дејство код надлежне управне власти, да се Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Господину Нектарију не чине никакве сметње у вршењу покушаја његовог повратка и вршења дужности пружи потребна помоћ од стране надлежног органа”.
После физичког напада на митрополита Нектарија протерани су са парохија свештеници: протојереј Јован Гузина из Пурачића, архијерејски намесник протојереј Рајко Софреновић из Брчког и настојатељ манастира Папраће јеромонах Георгије Веселиновић.
За време Другог светског рата усташке власти су срушиле православну цркву у Брчком. После ослобођења српски народ је преуредио једну просторију у црквеној згради за богослужења док се не обнови храм. Месне власти су испразниле ту просторију 25. августа 1953. године под изговором да им треба за школу. Истовремено су власти одузеле и црквењаков стан. Власти су упутиле вернике на гробљанску капелу удаљену два километра, која није могла задовољити потребе верника. Обавештавајући о овоме Свети архијерејски синод, митрополит Нектарије пише: „Жалосно је да се овако нешто могло догодити једној црквеној општини, која је међу првима страдала од фашиста и њиховог беса, тим пре што су овој црквеној општини одузете национализацијом: две магазе, један хотел код железничке станице и подрум под једном зградом. На два црквена градилишта, без питања и знања Црквеног одбора, подижу се државни објекти. Сем тога поклоњен је велики плац (градилиште) за подизање у Брчком гимназије Васа Пелагић, а сада служи за вашариште. Добровољно им је уступљен већи део земљишта за партизанско гробље од црквеног гробљанског земљишта. Поред тога дато им је десет хиљада динара државног зајма, и, како изгледа, увек је мало.” Митрополит Нектарије моли Свети архијерејски синод да предузме потребне кораке код надлежних власти да се ова неправда исправи.
Митрополит Нектарије је као администратор Зворничко-Тузланске епархије 23. августа 1954. године обавестио Свети архијерејски синод о случају проте Душана Митровића. Прота Душан је 15. јуна 1954. године у кући сељака Тихомира Поповића из Осмака крстио болесно дете. Тога дана донето је кући Тихомира Поповића још петоро деце које је прота крстио. Међу њима било је и болесне деце. Председник МНО пријавио је проту јавном тужиоцу у Зворнику да је вршио верске обреде „у скуповима у приватној кући”. Јавни тужилац је поднео тужбу судији за прекршаје, који је проту казнио са 10.000 динара или 30 дана затвора. Прота Митровић се жалио на пресуду. Пошто је било сличних случајева и у другим епархијама, митрополит моли Свети архијерејски синод да интервенише на надлежном месту „да се закон о верским заједницама растумачи тако: да крштавање дјеце и причешћивање болесних и изнемоглих у скуповима по приватним кућама није забрањено”. Проследивши овај допис Комисији за верска питања, Свети архијерејски синод је замолио „надлежно тумачење чл. 13 Закона о правном положају верских заједница, да се обред крштења деце може слободно обављати и скупно по приватним кућама”. Савезна комисија за верска питања обавестила је Свети архијерејски синод 23. септембра 1954. године да је казна проти Душану Митровићу преиначена у казну укора.
Четири дана касније, 27. августа митрополит Нектарије обавештава Свети архијерејски синод да су се деца заборачке парохије за време Часног поста припремала да приме Св. Тајну Причешћа. На дан када су деца требало да се причесте учитељ Радисав Мишковић из села Шахдан, срез вишеградски, позвао је сву децу у школу. Једном дечаку је наредио да донесе суд киселог млека. Потом је рекао ђацима да је он поп и да хоће да их причести. „Захтевао је да свако дете приђе њему, што су деца, разуме се и учинила, и свакоме од њих дао је по кашику млека.” Мештани села Шахдани били су озлојеђени поступком учитеља и замолили су надлежног свештеника да обавести највише црквене власти да би интервенисале на надлежном месту да се овакви случајеви не понове. Свети архијерејски синод је о овом случају обавестио Савезну комисију за верска питања, на чему се изгледа све и завршило.
Истог дана митрополит Нектарије послао је и други допис Светом архијерејском синоду у коме каже да је учитељица у Трнову забрањивала деци прве недеље Ускршњег поста да посте, да иду у цркву и да се причесте. Претила је деци да ће ако оду у цркву и причесте се бити искључени из школе а родитељи ће платити глобу од 5.000 динара. Доносила је у школу мрсну храну и терала децу да једу. Млађа уплашена деца су узимала мрсну храну док су се старији разбежали кући. И овај допис је достављен Савезној комисији за верска питања и завршио је као и сви остали.
Поред прогона свештеника, забране обављања богослужења и обреда, било је и случајева изазивања нереда на скуповима код цркве. Такав случај се десио на Спасовдан 1955. године код цркве у селу Јабука код Фоче. Из митрополитовог извештаја види се да је око 16 часова у цркву ушао Рајко Шуко, покупио са иконе новац а икону полупао. Псовао је по цркви, вређао и на крају је изазвао тучу. И о овом случају је обавештена Савезна комисија за верска питања. Одговорено је да би случај требало пријавити надлежним органима за гоњење (органима унутрашњих послова, судији за прекршаје или јавном тужиоцу).
Др НЕКТАРИЈЕ КРУЉ (1879-1966)
РАД ЗА ВРИЈЕМЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
РАД НАКОН ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
СТРАДАЊЕ ОД КОМУНИСТА