Страницу одржава
Др НЕКТАРИЈЕ КРУЉ (1879-1966)
РАД НАКОН ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
Београд је ослобођен 20. октобра 1944. године. Сусрет црквене јерархије са новом комунистичком влашћу у почетку је изгледао ружичаст. У недељу 22. октобра поводом ослобођења Београда одржано је у Саборној цркви свечано благодарење на коме је чинодејствовао и проповедао митрополит Јосиф. Командант града Београда генерал-мајор Љубодраг Ђурић први пут је посетио митрополита Јосифа 5. новембра. Разговарало се о односима државе и Цркве, о црквеној просвети и штампи. Седам дана касније 12. новембра у београдској Саборној цркви служен је парастос руским и нашим војницима изгинулим за ослобођење Београда. Служили су митрополит Јосиф, еп. Нектарије и еп. Арсеније са више од 30 свештеника и ђакона. Парастосу су присуствовали представници Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, представници Националног комитета, Врховног штаба Народноослободилачке војске, командант Београда, представници руске војске, наши и руски официри и војници као и велики број Београђана.
Однос безбожне власти према Цркви и верујућим људима се брзо променио. Почело је хапшење и ликвидирање црквених људи без суда и пресуде. На мети нове власти нашло се на првом месту свештенство. То је био разлог да чланови Светог архијерејског синода – митрополит Јосиф, еп. Нектарије и еп. Венијамин – посете 17. марта 1945. године краљевске намеснике. Епископи су изнели тешкоће у којима се Црква налази у односу према државним властима. На првом месту је црквена просвета. Од пет богословија ниједна није радила услед недостатка материјалних средстава. С обзиром да је свештенство преполовљено у рату, било је неопходно да се учине напори на занављању свештеничког кадра. Други проблем је питање предавања веронауке у школама. Без обзира што су се родитељи и народ стопроцентно изјаснили за обавезну верску наставу, власти су својим противречним одлукама то доводиле у питање. Краљевски намесници су замољени „за интервенцију да се прекине са прогонима, хапшењима и убијањем Срба у ослобођеним крајевима, пошто поступци, који се врше у име одмазде за тобожње грађанске неисправности прелазе границе и своде се на страначке одмазде које угрожавају цео Српски народ који је под окупацијом био систематски истребљиван и даље се у крајевима који још нису ослобођени несметано и темељно истребљује...” Намесници су упознати да државни органи траже од црквених власти да забране да се на богослужењима помиње име краља. Епископи моле да се од овог тражења одустане док се то питање редовним путем и пред надлежним форумом не реши. Упознати су и са сметњама које се чине повратку архијереја, свештенства и наших грађана Срба у Македонију. Замољени су да интервенишу да се еп. Бачки Иринеј ослободи кућног притвора у коме се налази од ослобођења. На крају разговора краљевски намесници су препоручили да Свети архијерејски синод поднесе влади потребне представке о сваком питању а у препису да се достави и њима.
Епископ Нектарије се вратио у Тузлу априла 1945. године. У епископском двору затекао је војну болницу. Све епархијске куће запоселе су војне власти. Какво је било стање у епархији види се из извештаја еп. Нектарија Светом архијерејском синоду. У извештају се каже да је народ нарочито страдао у источним крајевима. Села су попаљена, куће порушене, може се путовати по читав сат а да се на путу нико не сретне. Свештенство је преполовљено. Усташе су убиле 27 свештеника, Немци 2, четници 1, партизани 10, у интернацији у Немачкој умрла су 2, за време рата је умрло 9, осуђено на казну 2, у затвору су била 3 – укупно 56. „Потпуно су срушене 3 цркве, а многе су оштећене и оскрнављене; црквене одежде, утвари и књиге уништене; парохијски домови неки попаљени, неки порушени, неки оштећени. Манастирски конаци су попаљени или толико оштећени, да се без темељне поправке у њима неће моћи становати. Манастирске шуме су посечене и девастиране, манастирски намештај разнешен и упропашћен, живо благо отерано и поклано.”
Да би у овим тешким временима све своје снаге усмерио на обнову епархија у Босни и Херцеговини, еп. Нектарије је 6. јуна 1945. године поднео оставку на администрацију епархија: Загребачке, Пакрачке, Горњокарловачке и Далматинске. Десетак дана касније почео је са посетама епархијама у Босни и Херцеговини. У пратњи сарајевског протојереја Мирка Максимовића допутовао је у Сарајево 27. јуна и остао до 5. јула. На Видовдан је служио Свету Литургију у сарајевској Саборној цркви. Пре Литургије је извршено мало освећење цркве, а после Литургије служен је парастос пострадалим за веру и отаџбину. Из извештаја епископа Нектарија Светом архијерејском синоду видимо да је стање у Дабробосанској епархији било тешко. Народ је тешко страдао у источној Босни и Санџаку. Посебно су страдали свештеници. Усташе су убиле 11 свештеника, Италијани 2, партизани 7; у затвору се налазе 4 свештеника, док је за време рата умрло 8.
После боравка у Дабробосанској епархији еп. Нектарије је посетио Захумско-Херцеговачку епархију. Према извештају достављеном Синоду видимо да је у згради епископије у Мостару била Озна. Уништени су намештај, архива и библиотека. Српски живаљ у Херцеговини је много пострадао. Материјално је потпуно осиротео. Некада богата мостарска Црквена општина није могла да плаћа црквењака и звонара. Од 67 свештеника оба реда колико је имала епархија у јуну месецу 1945. године било их је 9, од којих су тројица били стари и немоћни, а један је постао министар у влади БиХ. Манастири су упропашћени или попаљени, намештај разграбљен.
Четврта епархија којом је администрирао еп. Нектарије била је Бањалучка. Из извештаја се види да је страдало 5 свештеника (4 су убиле усташе а 1 Немци). У избеглиштву је умрло 13 свештеника. Потпуно је срушено 20 цркава, делимично 11. Антимиси, утвари, одежде и књиге углавном су уништени. Многи парохијски домови су порушени и попаљени. Обе цркве у Бања Луци су срушене, богослужење се врши у једној већој просторији митрополијске зграде.
Комунистичке власти су 1945. године припремале закон о аграрној реформи, који се односио и на црквену имовину. Дознавши за ово Свети архијерејски синод је 26. јуна исте године тражио од Комисије за верска питања да му се достави пројекат закона да би се са њиме упознали. Нису добили никакав одговор, али су до пројекта дошли из других извора. По предлогу закона парохија као и манастири могли су задржати највише пет хектара земље. Манастири од посебног историјског значаја могли су задржати до 20 хектара обрадиве земље и исто толико шуме.
О питању аграрне реформе Синод се обратио писмом Комисији за верска питања и 14. августа 1945. године захтевајући да се црквена имовина изузме од аграрне реформе. Овим поводом митрополит Скопски Јосиф, епископ Зворничко-Тузлански Нектарије и Браничевски Венијамин посетили су краљевске намеснике и предали им синодску представку. Касније су митрополит Јосиф и епископ Нектарије тражили од председника Комисије за верска питања проте Милана Д. Смиљанића да им омогући састанак са председником Народне скупштине, потпредседником владе и свим министрима српске националности. На разговор су дошли само Моша Пијаде и Иван Рибникар. Пошто није прихваћено да се црквена имовина изузме из аграрне реформе, митрополит Јосиф је предложио „да се црквена земља подели верницима цркве којој земља припада. Тражили су да се не дира у имања за која је везана нека задужбина; да се поштеде манастири историјске вредности и да се не дира у сесије у Војводини.” Овај састанак је био користан јер су неки предлози унети у закон.
Савезни министар унутрашњих послова је 14. јула 1945. године обавестио Свети архијерејски синод да су из заточеништва у Немачкој ослобођени патријарх Гаврило (Дожић) и епископ Жички Николај. Чланови Светог архијерејског синода митрополит Јосиф и епископи Нектарије и Венијамин су одмах упутили писмо патријарху. Пошто није било одговора, сумњало се да ли је патријарх уопште писмо добио. Упућено је ново писмо 10. децембра исте године у коме се чланови Синода надају да ће патријарх ускоро доћи у земљу.
Православни храмови нису страдали само за време рата већ и од нове безбожне власти. Из извештаја епископа Нектарија Синоду дознајемо за неке храмове које је порушила нова власт. Маја 1948. године обавестио је Свети архијерејски синод о рушењу храма у селу Скугрићу код Модриче. Свети архијерејски синод је тражио од Државне комисије за верска питања разлоге рушења цркве. У одговору босанско-херцеговачке комисије за верска питања достављеном преко Државне комисије стоји да је црква била у рушевном стању „па је на основу одлуке Црквеног одбора и 300 парохијана Скугрића црква срушена а материјал је употребљен за изградњу задружног дома.”
Нове власти нису само рушиле храмове већ су прогониле, хапсиле и злостављале свештенике. Тако је епископ Нектарије априла 1950. године писао Светом архијерејском синоду о нападу на пароха прњаворског и забрани да уђе у парохију. У Бусмовима и Поповићима код Прњавора забрањено је да се врши богослужење. Овај извештај је Свети архијерејски синод проследио Државној комисији за верска питања. Рад еп. Нектарија је био праћен и ометан на сваком кораку од комунистичких власти. Колико су се власти мешале у црквена питања и вршиле притисак на архијереје видимо из разговора еп. Нектарија и шефа Озне у Тузли. Пред полазак владике у Београд крајем јуна 1950. године, на Изборни сабор на коме је требало да се изабере патријарх, посетио га је шеф Озне у Тузли. На крају разговора гост је питао Владику: „Ви идете у Београд на избор новог патријарха. За кога ћете гласати?” Владика му је одговорио: „То ће Дух Свети да одреди.” На то му је гост осорно запретио: „Дух Свети смо ми и ви ћете гласати за онога кога вам ми наредимо. У противном, не враћајте се у Тузлу.”
Без обзира на све невоље, еп. Нектарије је у границама својих физичких могућности обилазио своју паству и свештенство, бодрио их да подижу порушено и обнављају дотрајало. Посебно је апеловао на свештенике да проналазе кандидате за богословију, како би се десетковани свештенички кадар обновио.
И у оваквим тешким приликама за време еп. Нектарија у Зворничко-Тузланској епархији је урађено много. Храмови у Драгаљевцу, Бијељини и Јањи су живописани, многи су оправљени. Подигнути су нови храмови: у Бијељини (гробље), Блатници, Босанској Бијелој, Босанском Шамцу, Бочињи, Брезовом Пољу, Бријесници, Бузекари, Великој Обарској, Великој Сочаници, Винској, Височнику, Горњем Жабару, Горњој Толиси, Добоју, Календеровцима, Касаби, Малој Брусници, Новом Граду, Олову, Палежници, Поребрицама, Прибојевићима, Скугрићу, Станарима, Тобуту и Чађавици. Капеле су подигнуте у Пољу и Гају. Нови парохијски домови: у Бијељини, Босанским Лужанима, Брезовом Пољу, Бријесници, Власеници, Великој Буковици, Врућици, Дервенти, Добоју, Копривни, Кравици, Лијешћу, Новом Граду, Осјечанима, Скугрићу и Сребреници.
Др НЕКТАРИЈЕ КРУЉ (1879-1966)
РАД ЗА ВРИЈЕМЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
РАД НАКОН ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА