Страницу одржава
Др НЕКТАРИЈЕ КРУЉ (1879-1966)
СМРТ И ПОГРЕБ
Митрополит Нектарије је умро 7. септембра 1966. године у два часа изјутра у митрополијском стану у Сарајеву. Сахрањен је у четвртак 8. септембра, у порти Старе цркве у Сарајеву, где је за живота себи спремио гробницу.
Заупокојену Литургију у Саборној цркви служио је Захумско-Херцеговачки епископ Владислав (Митровић). У 15 часова у истом храму опело је служио патријарх Герман са епископима: Нишким Јованом, Жичким Василијем, Захумско-Херцеговачким Владиславом и Шабачким Јованом. Били су присутни представници власти, највиши достојанственици римокатоличке вероисповести и исламске верске заједнице, као и велики број свештеника, монаха и народа свих вера. Запажено је присуство већег броја часних сестара и фрањеваца. Све то показује колико је овај вредни архијереј Српске Цркве био поштован и вољен од свих без разлике. Од блаженопочившег митрополита Нектарија после опела у цркви опростио се патријарх Герман, који је између осталога рекао: „Целим својим животом и радом и односима према људима ти си вољени Владико умео да придобијеш срца људи. А то си могао јер си се искрено радовао са радоснима и тиме им радост још више увећавао, а плакао си са жалоснима и тешећи их њихову жалост и ублажавао.”
Испред цркве, речима пуним љубави и верске толеранције, опростио се реисул улема хаџи Сулејман ефендија Кемура. Када је поворка стигла до римокатоличке катедрале, од блаженопочившег митрополита испред катедрале опростио се надбискуп Врхбосанске надбискупије др Марко Алауповић. Затим се поворка упутила према Старој цркви. Пред црквом је у име свештенства говорио протојереј Крстан Бијељац. „Мало нас је”, каже прота, „које он није лично познавао и чију кућу као брижан и добри пастир није обишао. Његове речи, поуке, савети, лично залагање за свакога, разумевање свачијих потреба и тешкоћа, а изнад свега очински однос и брига за свештеника красиле су његову личност. И што је бивао старији, ове је врлине све више испољавао и упражњавао што му је донело велико поштовање и неподељену љубав у нашим редовима.” После проте Крстана говорио је ученик блаженопочившег митрополита Нектарија Ристо Грђић. Изневши укратко његов животни пут на крају је рекао: „Попут свога великог претходника митрополита Петра, био је према осталим вероисповестима веома толерантан. Чинило му је велико задовољство кад је могао да у личном контакту измења срдачности са њиховим представницима. Ова величанствена пратња, уз присуство највиших представника муслиманске и римокатоличке вероисповести и народа свију вера најбоље документују став блаженопочившег Митрополита.” После обношења покојниковог тела око цркве, пред гробницом последњи поздрав своме митрополиту упутио је сарајевски парох Жарко Поповић, који је између осталога рекао:
„Са овога места опраштам се са блаженопочившим Нектаријем као син од родитеља и као старешина овог древног храма. Као син од родитеља опраштам се у име своје, као и у име моје браће свештеника, пошто сте нам свима били као прави родитељ. И као старешина овог храма опраштам се са нашим Старешином. У аналима овог старог храма још једна страна је исписана. Исписана је светлим и златним словима. Завршава се велика и дивна страна испуњена до краја само добром и љубављу. У овом светом храму многе значајне странице су исписане. У њега су долазили и боравили наши патријарси: Арсеније Шакабенда и Василије Бркић. У њему су служили велики митрополити: Сава, Евгеније и Петар. Значи, у аналима овог храма има доста значајних страница и датума. Ова страна која је данас завршена је међу најзначајнијим страницама овог светог храма. Данас, под своје окриље, овај древни храм прима нашег милог блаженопочившег митрополита Нектарија.”
Овим је испуњена жеља митрополита Нектарија изражена у тестаменту да буде сахрањен у порти Старе цркве у Сарајеву: „Ма гдје било суђено да душу Богу дам, моја је жеља да се сахраним у порти Старе, Српске православне цркве у Сарајеву, гдје сам себи за живота и гробницу спремио. – Сахрана да буде што скромнија, у Архијерејском орнату, кога сам још за живота набавио, са крстом на прсима и пана-камилавком.”
Сахрана блаженопочившег митрополита Нектарија претворила се у до тада невиђену верску манифестацију. Православни, римокатолици и муслимани са највишим верским достојанственицима изашли су на сарајевске улице у великом броју; пут од Саборне до Старе цркве био је испуњен масом народа који је ишао у поворци или стајао на тротоарима, прозорима и балконима.
Митрополит Нектарије је одликован Орденом Св. Саве IV, II и I степена, Орденом Белог Орла V степена и бугарским Орденом за грађанске заслуге I степена.
О личности митрополита Нектарија говори и његов тестамент састављен 1/14. октобра 1965. године. Један део заоставштине оставио је сиротињи у Сарајеву и Тузли, манастирима Милешеви, Светој Тројици и Бањи у Дабробосанској епархији, Житомислићу и Завали у Захумско-Херцеговачкој епархији, цркви у родном месту, Верскодобротворном старатељству у Сарајеву и Фонду за опште потребе цркве епархије Дабробосанске. Тестамент је завршио речима: „Као сваки смртан и грешан човјек можда сам се у животу о кога огријешио и нехотице, – молим свакога да ми опрости, – ја свакоме праштам.”
Др НЕКТАРИЈЕ КРУЉ (1879-1966)
РАД ЗА ВРИЈЕМЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
РАД НАКОН ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
СМРТ И ПОГРЕБ