Страницу одржава
Др НЕКТАРИЈЕ КРУЉ (1879-1966)
РАД ЗА ВРИЈЕМЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
Када се мислило да је у епархији Зворничко-Тузланској све сређено, дошла је несрећна 1941. година. Сломом Југославије епархије Српске Православне Цркве су потпале под разне окупационе власти. Под немачком окупацијом су се нашле епархије: архиепископија Београдско-Карловачка – део у Србији, Банатска, Браничевска, Жичка, Нишка, Тимочка и Шабачка; под бугарском окупацијом: Скопска, Злетовско-Струмичка и Охридско-Битољска; под Италијом: Далматинска, Рашко-Призренска и Црногорско-Приморска; под Мађарима: Бачка. У Независној Држави Хрватској биле су епархије: Сремски део архиепископије Београдско-Карловачке, Бањалучка, Горњокарловачка, Дабробосанска, Загребачка, Захумско-Херцеговачка, Зворничко-Тузланска и Пакрачка.
Немци су 1941. године ухапсили патријарха Дожића у манастиру Острогу оптуживши га за главног кривца за улазак Југославије у рат против сила Осовине. Прошао је кроз затворе у Сарајеву и Београду, затим је заточен у манастиру Раковици. О митрополиту Дабробосанском Петру (Зимоњићу) није се ништа знало, док је митрополит Загребачки Доситеј (Васић) био у тешком здравственом стању после усташке тортуре. За епископе Бањалучког Платона (Јовановића), Горњокарловачког Саву (Трлајића), Далматинског Иринеја (Ђорђевића), Сремског Валеријана (Прибићевића) и Рашко-Призренског Серафима (Јовановића) није се знало да ли су живи или не.
Епископ Нектарије са свештенством и својом паством нашао се у НДХ. Без обзира што му је живот био изложен опасности, као прави пастир одлучио је да остане у својој епархији. Међутим, Немци су га као члана Светог архијерејског синода на силу спровели у Београд да би учествовао у раду прве седнице Светог архијерејског синода под окупацијом. Тако је еп. Нектарије избегао судбину митрополита Петра.
Као члан Светог архијерејског синода био је у делегацији која је посетила 7. јула 1941. године заточеног патријарха Гаврила у манастиру Раковици. Еп. Нектарије је том приликом обавестио патријарха о хапшењу митрополита Петра (Зимоњића). Он није знао да каже где се тада налазио митрополит Петар и да ли је жив. За епископа Бањалучког Платона и проту Душана Суботића је саопштио да су мученички пострадали. На овом састанку је одлучено да присутни архијереји учине све што је у њиховој моћи да би се спасло што се може спасти.
Пошто је патријарх био онемогућен у вршењу својих дужности, његове обавезе у овом тешком времену преузео је митрополит Скопски Јосиф. Захваљујући њему и члановима Синода, епископима Зворничко-Тузланском Нектарију, Тимочком Емилијану и Нишком Јовану, Српска Црква је из ратних страхота изашла неокаљана образа. Нису их уплашиле ни претње ни напади у окупаторској штампи, која је кулминирала у чланку „Црвене владике”. Захваљујући њима продро је у свет Меморандум СПЦ о злочинима усташа у НДХ над српским свештенством и народом.
Свети архијерејски синод је у јесен 1941. године отворио епископске канцеларије избеглих епископа у Патријаршији, чији је циљ био да прате прилике у својим епархијама и да се старају о избеглим свештеницима и народу. Пошто су биле упражњене епархије: Дабробосанска, Бањалучка, Загребачка, Горњокарловачка и Пакрачка за администратора ових епархија је постављен еп. Нектарије. Синод је 12. марта 1942. године поставио посебне водитеље канцеларија за сваку од ових епархија којима је администрирао еп. Нектарије.
Избеглице које су пристизале у Србију сведочиле су о страхотама које се врше над српским народом. То су очевици који су спасли живот преласком у Србију. Канцеларија Светог архијерејског синода прикупљала је исказе од избеглица и на тај начин су се добијала обавештења о приликама и догађајима у крајевима ван Србије. Временом се накупило толико материјала да га канцеларија није могла средити онако како је то требало да би послужио као најбоље сведочанство о ономе што се десило. Стога је Свети архијерејски синод образовао посебну комисију са задатком да прикупља грађу о страдањима Српске Православне Цркве и српског народа на простору Југославије изван Србије и Баната. У комисији су били: еп. Нектарије, као председник, затим др Миленко Филиповић и др Перо Слијепчевић, проф. Универзитета. Као техничко особље додељени су комисији: Богољуб Ћирковић, професор богословије, Жарко Поповић, секретар Црквеног суда из Сарајева, Перо Јовановић, приправник Црквеног суда из Тузле, др Љубомир Дурковић, хонорарни чиновник при кабинету Његове Светости патријарха и Милан Комленић, дактилограф Црквеног суда из Пакраца. Министарство просвете доделило је касније комисији на рад Светозара Душанића, професора-катихету. Техничким радом управљао је др Миленко Филиповић. Комисија је прикупила 4.504 извештаја.
Епископ Нектарије је често по Србији обилазио избеглице, бринуо се о њима и тешио их. Како Свети архијерејски синод у овим тешким временима није располагао са довољно новца за путовање, то се еп. Нектарије обратио писмом 4. августа 1942. године министру саобраћаја Ђури Докићу да му се омогући бесплатан превоз. У писму стоји: „Услед зле судбине која је у последње време снашла наш многонапаћени народ велики број наших сународника и суверника био је принуђен да напусти своја огњишта и пребегне и избегне у Србију где је код своје браће нашао уточишта и склоништа. Ови су несретници размештени по целој земљи у градовима и селима, где смо их Ми у име Светог Архијерејског Синода обилазили, поучавали, тешили и храбрили. То намеравамо да и у будуће чинимо. Како с обзиром на данашње стање Ми не располажемо са довољно материјалних средстава да би ову мисију, коју Нам је Наша св. Црква ставила у дужност, с успехом, корисно и у потпуности извршили част Нам је умолити Вас Господине Министре, за дејство да Нам се изда бесплатна карта за неограничени број путовања по српском управном подручју са важношћу све врсте возова и разреда, а са трајањем до сређења прилика.”
Посебан проблем за Цркву у овим ратним временима био је занављање свештеничког кадра. Ниједна од пет богословија није радила. Велики број богослова избегао је у Београд. Били су привремено смештени у манастиру Ваведењу, а потом у манастиру Раковици. Касније је један број премештен у Зрењанин, где су били смештени по приватним кућама, а један број је био смештен по манастирима епархија по Србији. На конференцији избеглих ректора одржаној 2. јула 1941. године изнето је више предлога, које је Синод усвојио на седници од 9. јула исте године. Суштина усвојених предлога била је у томе „да се свим ученицима који су са позитивним успехом завршили последњи разред богословије тј. било који претходни, призна богословски испит без полагања истог тј. прописна сведочанства о завршном разреду. Пошто нису могла бити прибављена прописна сведочанства, ученицима су издата само уверења Светог архијерејског синода”.
Највећа препрека да се отвори бар једна богословија у Србији била је зграда у коју је требало сместити око 300 богослова. Покушало се са отварањем Богословије Св. Саве у Београду. У том циљу школ. 1942/43. године уписано је 295 ученика. За привременог ректора је именован еп. Нектарије. Рачунало се на зграду новоподигнутог Дома студената Православног богословског факултета. Нажалост, школа није почела са радом јер је Дом студената у међувремену претворен у болницу.
Пошто је и овај покушај пропао, Синод је настојао да за ученике завршних разреда богословије отвори шестомесечни курс у манастиру Благовештење у Овчарско-кабларској клисури, што Немци нису дозволили. После ових неуспелих покушаја одлучено је да се богословија привремено отвори у Нишу у згради основне школе „Коле Рашић”. За ректора је такође именован еп. Нектарије. Школска година трајала је од 25. јуна до 30. септембра, када су завршени испити. Почетком октобра извршен је упис у наредну школску годину, али су предавања трајала само до 21. октобра, када је зграду заузела бугарска војска. Ученици су се разишли, да би у септембру 1944. њих 18 изашло да полаже испите које су спремали сами.
Учествујући у раду Светог архијерејског синода еп. Нектарије је учествовао у свим тадашњим збивањима у Београду. Потписао је апел Владе генерала Милана Недића против комуниста, пред Саборном црквом у Београду, са осталим епископима и народом, дочекао је 14. априла 1942. године из фрушкогорских манастира донете мошти кнеза Лазара, цара Уроша, и преподобног Стефана Штиљановића, са митрополитом Јосифом више пута је преко председника Владе Милана Недића изражавао протест немачким окупационим властима, више пута је са другим епископима присуствовао или служио помен изгинулим српским добровољцима. Са митрополитом Јосифом и еп. Арсенијем служио је помен жртвама бомбардовања Београда о Васкрсу 1944. године. Присуствовали су генерал Милан Недић и чланови владе, „претставници немачке војне силе, претседник Општине са чиновништвом и многобројна ожалошћена родбина погинулих”.
Др НЕКТАРИЈЕ КРУЉ (1879-1966)
РАД ЗА ВРИЈЕМЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
РАД НАКОН ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА