Страницу одржава
Др НЕКТАРИЈЕ КРУЉ (1879-1966)
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ
Свети архијерејски сабор је 12. јуна/30. маја 1951. године изабрао једногласно епископа Нектарија за Дабробосанског митрополита, с тим да администрира и даље Зворничко-Тузланском епархијом до њеног попуњавања. Поводом избора издата му је грамата коју су потписали патријарх Викентије и чланови Светог архијерејског синода: еп. Браничевски Венијамин, еп. Будимљанско-Полимски Макарије, еп. Сремски Никанор и еп. Бањалучки Василије. Грамата у целини гласи:
„ВИКЕНТИЈЕ
По милости Божјој Архиепископ Пећски, Митрополит Београдско-Карловачки и Патријарх Српски са Светим Архијерејским Синодом Српске православне Цркве часном свештенству и монаштву и богољубивој пастви богомчуване епархије дабробосанске благодат и мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа а од смерности своје шаље патријарашки благослов и поздрав.
Промислом Божјим упражњена је епархија дабробосанска смрћу блаженопочившег и светле успомене Митрополита Петра.
У сталном старању за Цркву Божју а по праву и прејемству наслеђеном од Господа и Пастиреначалника нашег Исуса Христа и Светих Апостола, руководством Духа Светога Свети Архијерејски Сабор Српске православне Цркве сагласно прописима светих канона изабрао је дана 12. јуна/30. маја 1951. године Његово Преосвештенство Епископа зворничко-тузланског Господина Нектарија за Митрополита богомчуване епархије дабробосанске.
Објављујемо овом нашом граматом, снабдевеном печатом и потписима нашим и чланова Светог Архијерејског Синода, да Високопреосвећени Господин Нектарије има по благодати Духа Светога сва права учења, свештенодејствовања и духовног управљања која му по свештеним канонима припадају па позивамо све свештенство и све верне поменуте епархије дабробосанске да Високопреосвећенога Господина Нектарија слушају као добра деца свога родитеља, као ученици свога учитеља и пастира и да својом љубављу и сарадњом, а нарочито молитвом Свевишњему за Њега допринесу да Он са успехом обавља своју узвишену службу у славу Божју и за спасење своје пастве, а на корист свете наше Православне цркве и Српског народа.
Дано у нашој патријарашкој резиденцији у престолном граду Београду 15/2. јуна 1951. године.“
Устоличење у Сарајеву извршио је епископ Браничевски Венијамин 28/15. јуна 1951. године на Видовдан. Иако већ у поодмаклим годинама, митрополит Нектарије је срчано приступио обнови цркава и манастира пострадалих у рату. Ревносно је обилазио и поучавао паству. Већ 20. септембра исте године у пратњи др Сава Љубибратића, секретара епархијског управног одбора, и игумана Серафима Љубојевића посетио је храмове на Палама и Прачи. После подне је посетио Горажде, где му је приређен леп дочек. Увече је стигао у Чајниче. Ту га је дочекало мноштво народа који је дошао да се поклони Св. Богородици Чајничкој. Сутрадан, на Малу Госпојину, служио је Митрополит Свету Литургију уз саслужење више свештеника. Том приликом је свештеника Мргуда Косорића, архијерејског намесника из Горажда произвео у чин протојереја. Из Чајнича је отпутовао у Фочу, где му је приређен веома леп дочек. На поздрав проте Павла Кочовића, митрополит је у одговору позвао српски народ да живи у слози и љубави са свима, посебно са браћом муслиманима. Свету Литургију је служио 23. септембра, а после подне је отпутовао за Миљевину, Калиновик и Трново. У Калиновику је митрополита поздравио месни парох прото Милан Илић. По жељи великог броја присутних у Калиновику митрополит је читао молитве болесницима. У Трнову је митрополита поздравио парох прото Драго Јанковић. После подне се митрополит вратио у Сарајево.
Али већ следеће године имамо више извештаја о прогоњењу свештеника од власти. Из писма митрополита Нектарија Светом архијерејском синоду, од 11. марта 1952. године дознајемо да је 5. марта исте године повереник унутрашњих послова при Среском народном одбору у Вишеграду позвао јереја Владимира Лазаревића, пароха руђанског и усмено му саопштио да се у року од три дана удаљи из Рудог, где је непожељан. Свети архијерејски синод је тражио од Државне комисије за верска питања да се саопште разлози прогоњења свештеника Владимира Лазаревића. Два пута је тражено објашњење за овај случај од босанско-херцеговачке комисије за верска питања. Тек на други захтев одговорено је 28. маја 1952. године да је свештеник Лазаревић удаљен из Рудог због непријатељске пропаганде међу верницима. Напоменуто је да је свештеник Лазаревић кажњаван и да му је суђено за сарадњу са четницима за време окупације.
У другом писму Светом архијерејском синоду послатом истог дана митрополит Нектарије обавештава да је такође 5. марта јереј Драгомир Петровић, парох борички (архијерејско намесништво рогатичко), позван у Одсек унутрашњих послова Среског народног одбора у Рогатици, где му је саопштено да је кривац за нетрпељивост и међусобно разрачунавање православних и муслимана; а пошто је рођен у Србији, није пожељан да даље остане на територији Босне и Херцеговине. Пет дана касније свештеник Петровић је отпутовао у Београд. Овај допис је послан Државној комисији за верска питања која га је даље проследила босанско-херцеговачкој комисији за верска питања. Нема трага о томе да ли је комисија нешто одговорила.
Средином маја исте године, митрополит Нектарије је обавестио Свети архијерејски синод о невољама свештеника Јове Поповића из Травника и свештеника Миливоја Мандића из Рогатице. Наиме, органи народне милиције на Купресу саопштили су свештенику Јови Поповићу 14. априла 1952. године да убудуће не сме ићи у села парохије равањске и вуковске, пошто су цркве у Равном и Вуковском порушене, а једино сме ићи у цркву у Благају јер тамо црква није срушена. Обреде може вршити само у цркви и мора се при поласку у Благај јавити Управи народне милиције или МНО у Купресу. Рогатичком пароху Миливоју Мандићу, повереник Повереништва унутрашњих послова за срез рогатички саопштио је 19. априла да му се мора убудуће пријављивати сваки пут кад иде по селима ради обављања верских обреда. У одговору босанско-херцеговачке комисије за верска питања, за свештеника Јову Поповића се каже да му није забрањивано обављање свештенорадњи него је опомињан од стране народне милиције и општинског НО да не крштава децу која нису регистрована код државног матичара, што је он чинио по селима Равно и Вуковско. Поповић се задржавао по купрешким селима по неколико дана а тај свој боравак није пријављивао НО-у, што је обавезан да чини сваки грађанин када проведе у неком месту изван свог пребивалишта дуже од 24 часа. Упозорен је да то убудуће чини, а од црквених власти се тражи да га на то упозоре. Исти случај је и са парохом Миливојем Мандићем, који живи у Сарајеву а опслужује парохију у Рогатици.
Напади на свештенике и забрана обављања богослужења се настављају и следећих година. За време богослужења у цркви на Сокоцу 12. јуна 1953. године упали су у цркву двојица пијаних људи и напали свештеника. Децембра исте године, такође за време богослужења, у цркву на Сокоцу је ушао Манојло Марић, службеник у пилани на Сокоцу, и забранио да се звони, а потом је од народа тражио да изађе из цркве јер „он не дозвољава да се на Сокоцу звони, да се црква отвара и служба у њој одржава”. И овај допис митрополита Нектарија Свети архијерејски синод је послао Савезној комисији за верска питања, и на томе се завршило.
Др НЕКТАРИЈЕ КРУЉ (1879-1966)
РАД ЗА ВРИЈЕМЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
РАД НАКОН ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ