Страницу одржава
ВЛАДИСЛАВ МИТРОВИЋ (1913-1992)
ПОСЈЕТЕ И КАНОНСКА СЛУЖЕЊА ОД 1980. ГОДИНЕ
Следеће 1980. године у Дабробосанској епархији осветио је: 28. јуна обновљени храм Спомен-костурницу изгинулих ратника у Првом светском рату 1914-1918. године у Прибоју на Лиму; средином септембра новоподигнути дом Св. Саве у Високом; 2. августа обновљени храм на Илином брду код Пљеваља. Рукоположио је у чин свештеника Гојка Терзића и Првослава Пурића, а у чин јеромонаха Серафима Цвијановића.
Године 1981. у Дабробосанској епархији је осветио: 19. јула обновљени храм Успенија Пресвете Богородице и манастирски конак у Сељанама код Пријепоља; 2. августа обновљени храм у Бродареву код Пријепоља; 13. септембра обновљени храм Св. Илије на Сокоцу, када је обележено стотину година постојања храма; на Петровдан нови парохијски дом у Брези. Креиране су нове парохије: II горашка (арх. намесништво горашко-вишеградско); III зеничка (арх. намесништво травничко-зеничко) и II фочанска (арх. намесништво горашко-вишеградско).
На Малу Госпојину 1982. године, храмовну славу Саборне цркве у Сарајеву, обележена су три јубилеја: 110-годишњица освећења Саборне цркве, 100-годишњица од оснивања Сарајевске богословије и 50-годишњица од матурирања митрополита Владислава у Сарајевској богословији. Гост је био еп. Шумадијски Сава са хором свештеника Шумадијске епархије.
Ове године митрополит Владислав је у Дабробосанској епархији осветио: 11. априла (Цвети) реновирану Стару цркву у Сарајеву; 24. октобра обновљену цркву Рождества Пресвете Богородице у Вишеграду; 3. октобра обновљену цркву у селу Биљешеву; 25. јула обновљени храм Св. великомученика Георгија и нови парохијски дом у Стогу; 3. октобра обновљени парохијски дом у Бусовачи. Рукоположио је у чин свештеника Васа Рајака, Зорана Перковића, Милорада Вујића, Милорада Дајевића и у чин ђакона Рајка Цвјетковића. У Захумско-Херцеговачкој епархији током 1982. године осветио је на Благовести спомен-плочу у припрати манастира Житомислића поводом 40-годишњице мученичке смрти братства манастира, а на Петровдан храм Ваведења Пресвете Богородице у манастиру Завали. Рукоположио је у чин свештеника Богољуба Чанића.
У 1983. години је осветио у Дабробосанској епархији: 12. маја обновљени храм Св. Николе у Рељеву обележивши истовремено стогодишњицу постојања; 12. јула ново звоно на храму у изградњи у селу Соколовићима; 24. јула нови манастирски конак и иконостас у Добруну; 18. септембра нову звонару и салу у Прибоју на Лиму; 16. септембра, уз саслужење еп. Шумадијског Саве и Бањалучког Јефрема, измештени храм Св. Николе у Дубочици и новосаграђени конак. Рукоположио је у чин свештеника Будимира Зекановића и Јадрана Даниловића.
Следеће 1984. године у Дабробосанској епархији осветио је нову цркву Св. Георгија у Соколовићима и обновљени храм Св. Ап. Петра и Павла у Прачи и нови парохијски дом. Замонашио је искушеницу Милку Пешић у манастиру Св. Николе у Бањи давши јој име Параскева. Причислена је сестринству манастира Св. Тројице код Пљеваља. Примљен је у свезу клира јеромонах Кипријан Топаловић из епархије Жичке и постављен за намесника и в.д. старешине ман. Св. Николе у Бањи код Прибоја.
У Захумско-Херцеговачкој епархији осветио је 15. јула 1984. године живопис у цркви Св. великомученика Георгија у Метковићу и 12. августа исте године обновљени храм Св. архангела Михаила у Мекој Груди код Билеће. Рукоположио је у чин свештеника Бранка Зелена и Драгу Цвијановића.
Тридесетогодишњицу архијерејске службе митрополит Владислав је обележио на Св. Саву 1985. године у Дубровнику. После Свете Литургије надлежни свештеник Ранко Гуњић је честитао митрополиту јубилеј. У име црквене општине и верника парохије дубровачке, у знак захвалности за деценијама улагани труд и непрестану бригу о парохији и црквеној општини дубровачкој, свештеник Ранко Гуњић поклонио је митрополиту икону Св. Саве, рад академског сликара Милана Косановића из Београда. Митрополит је захвалио на топлом дочеку и пажњи а потом је укратко описао свој 30-годишњи рад архијереја.
Стару цркву и музеј у Сарајеву посећивале су многе значајне личности. Једна таква посета забележена је 1985. године; 24. маја цркву је посетио шпански краљ Хуан Карлос са супругом Софијом. На улазу у порту добродошлицу им је пожелео митрополит Владислав. Са историјом цркве и музеја госте је упознао протојереј-ставрофор Милорад Ајвазовић, архијерејски намесник сарајевски.
Поводом 750-годишњице подизања манастира Милешеве јубиларна прослава је одржана у манастиру на Малу Госпојину, 21. септембра 1985. године. Свету Литургију је служио митрополит Владислав уз саслужење епископа: Николаја, Василија и Јефрема, свештеника, свештеномонаха и два ђакона. У беседи митрополит Владислав је говорио о значају манастира Милешеве у историји Српске Цркве и српског народа.
У 1985. години митрополит Владислав је осветио у Дабробосанској епархији: 12. јула обновљени храм Св. Ап. Петра и Павла у Рудом; 21. јула обновљени храм Св. Тројице у Устиколини; 29. септембра обновљени храм Вазнесења Господњег у Заборку код Чајнича и новосаграђени црквени дом. Основане су две нове парохије: II вишеградска и голобрдска у Зимчи. Рукоположио је у чин свештеника: Милету Кљајића, Нику Мојсиловића, Богдана Смиљића, Рајка Цвјетковића и Богдана Станишића. У чин ђакона рукоположио је Чеду Ђуреиновића. Сабрата манастира Бање јерођакона Арсенија Матића рукоположио је у чин јеромонаха.
Као члан Светог архијерејског синода митрополит Владислав је заједно са еп. Сремским Василијем присуствовао 16. новембра 1986. године устоличењу румунског патријарха Теоктиста. Поздрављајући новог патријарха митрополит Владислав је између осталога рекао: „Ово је дан велике радости Румунске православне цркве, али и дан радости свега Православља, целог тела Христове цркве. Ту радост данас дели са својом румунском сестром и Српска православна црква и српски народ. Није то први пут у нашој историји. Српски и румунски народ и њихове цркве вековима су се заједно радовали, у невољама помагали, па заједно и крв проливали. Сетимо се династичких бракова средњега века кад су влашке принцезе постајале српске краљице, царице и кнегиње, а српске принцезе се удавале за румунске владаре. Српски владари су у знак узајамне љубави учествовали у градњи манастира у Румунији, а војводе Влашке и Молдавије помагали и градили манастире у Србији и по целом српском етничком простору.” На крају митрополит Владислав је рекао: „Румунска православна црква ужива данас велики углед не само у породици православних помесних цркава него и у целом хришћанском свету. Искрено желимо и Богу се молимо да тај углед под архипастирским жезлом Вашег Блаженства буде још већи на добро Румунске православне цркве и свега Православља.”
Прослава 1600. годишњице од престављења Св. Кирила Јерусалимског као и свеправославна конференција за мир одржани су у Јерусалиму 21-30. октобра 1986. године. Представници Српске Православне Цркве били су митрополит Владислав и проф. др Стојан Гошевић. На свеправославној конференцији реферат је поднео митрополит Владислав.
У 1986. години обележена је и стогодишњица цркве Свете Тројице у Рогатици. Обновљену цркву осветили су митрополит Владислав, митрополит Загребачко-Љубљански Јован и еп. Рашко-Призренски Павле. За заслуге око обнављања цркве надлежни парох Милорад Новаковић одликован је правом ношења црвеног појаса. Поред ове цркве митрополит Владислав је 19. септембра исте године осветио новосазидану црквену зграду у Новом Сарајеву а 5. октобра обновљени храм Рођења Пресвете Богородице у Жепчу.
У Захумско-Херцеговачкој епархији осветио је 12. октобра 1986. године обновљени храм Рождества Пресвете Богородице у Челебићима код Коњица. Рукоположио је у чин свештеника Јована Гардовића.
За 1987. годину сачувано је мало података. Забележено је да је митрополит Владислав у Дабробосанској епархији 4. октобра осветио новосаграђену цркву Св. Николе у Чардаку код Завидовића. У Захумско-Херцеговачкој епархији исте године на Петровдан осветио је обновљени храм Св. Ап. Петра и Павла у Лукавцу. Рукоположио је у чин свештеника Радмила Гардовића и Живка Васића.
У 1988. години осветио је митрополит Владислав у Дабробосанској епархији: 10. јула храм Св. Петке у Пљевљима и уједно је обележена 60-годишњица постојања храма; 12. јула обновљени храм Св. Ап. Петра и Павла у Рудом; 7. августа обновљени храм Успенија Пресвете Богородице у Челебићу код Фоче; 18. септембра обновљени храм Св. Ап. Петра и Павла у Калиновику, када је обележена 100-годишњица постојања храма; 25. септембра обновљени храм Успенија Пресвете Богородице и нови парохијски дом у Травнику.
У Захумско-Херцеговачкој епархији током 1988. године осветио је: 24. априла обновљену Стару цркву у Мостару; 24. јула темеље нове цркве у Крајпољу код Љубиња и 4. септембра обновљени саборни храм у Требињу. Замонашио је Драгана Бобушића, искушеника манастира Милешеве, давши му име Калистрат.
Наредне 1989. године у Дабробосанској епархији осветио је 6. августа новоподигнути храм Св. Јована Крститеља у Виловима код Нове Вароши, уз саслужење еп. Шумадијског Саве. У Захумско-Херцеговачкој епархији осветио је новосаграђени храм Св. Преображења Господњег у Крајпољу код Љубиња.
Најважнији догађај у 1990. години био је избор 44. по реду српског патријарха. Изборним сабором председавао је митрополит Владислав. Архимандрит Антоније, настојатељ манастира Троноше, извукао је са Светог престола једну од три коверте у којој је било име новог патријарха. Митрополит Владислав је отворио коверат на Светим дверима и саопштио: „Архиепископ Пећки, митрополит Београдско-Карловачки и патријарх српски је еп. Рашко-Призренски Павле.” Нови патријарх је устоличен 2. децембра. За време ручка, честитајући новом патријарху, митрополит Владислав је рекао: „Знам да је тежак крст, али Вам обећавамо да ћемо свим својим физичким и духовним снагама у свему помоћи. Ваш животни пут није био посут ни смиљем ни босиљем. Још од свога детињства ишли сте трновитим путем за Господом нашим Исусом Христом. Ми се знамо 60 година. Знам колико сте Ви претрпели за то време а поготово сада на Косову и Метохији јер се радило о бити или не бити! Ми схватамо да сте Ви симбол јединства српскога народа. Не само у земљи него и ван земље, и тамо где нема људских права за српски народ, као нпр. у Албанији... Да будете свима светило света! Да будете онако како каже Свето писмо и како сте Ви лепо рекли у Вашој приступној беседи.”
У овој години епархија Дабробосанска обележила је 11. новембра три значајна јубилеја: 300-годишњицу Велике Сеобе Срба, 100-годишњицу ризнице – Музеј Старе сарајевске православне цркве и 35 година архијерејског служења митрополита Владислава. Свету Литургију служио је митрополит Владислав уз саслужење шест свештеника и протођакона Владе Микића. На Литургији је певао хор мадригалиста. О 300-годишњици Велике Сеобе говорио је протонамесник Периша Вранић, а о 35 година архијерејског служења митрополита Владислава протонамесник Лазар Васиљевић, који је између осталога рекао: „Примајући жезло архијерејског достојанства пре 35 година, Ви сте тада изговорили до дна душе дирљиве речи које ћу по Вашем допуштењу поновити у овом свечаном тренутку: ‘Била је жеља мог покојног оца да ја будем свештеник; и када су ме он и мајка, обливени сузама, пре 28 година као дете испратили од куће у мени до тада непознату даљину да учим богословске науке, срце је моје било испуњено неописивим страхом и зебњом пред величином и узвишеношћу мог будућег свештеничког позива.’ ” Митрополит се захвалио на честиткама и подсетио на трновит пут којим је прошао у свом архипастирском служењу и раду заједно са свештенством и верним народом. Протонамеснике Војислава Чаркића, Лазара Васиљевића и Перишу Вранића произвео је у протојереје, а свештеника Душана Јовановића одликовао је достојанством протонамесника.
После подне у Старој православној цркви, уз присуство угледних гостију, обележена је 100-годишњица постојања ризнице. О прошлости ове изузетно вредне црквено-уметничке збирке говорио је митрополит Владислав.
У Захумско-Херцеговачкој епархији 1990. године осветио је 5. августа нови храм Св. Василија Острошког у селу Грбешу и 7. октобра обновљени храм Св. Арх. Михаила на Бонинову у Дубровнику.
За време Другог светског рата усташе су пред Видовдан 1941. године побиле цело братство манастира Житомислића и бациле га у јаму Видоња. Настојатељ манастира имао је 26 година а најмлађи искушеник Обрен 18 година. Јерођакону Владимиру Чејовићу усташе су нудиле да се спасе смрти одласком у Црну Гору. Понуду је одбио и страдао је заједно са својом браћом. Страдали су само зато што су били српски монаси. После њихове мученичке смрти манастир је опљачкан, однета је његова богата ризница, конак је спаљен. Њихови земни остаци извађени су из јаме после 50 година од 2. до 7. децембра 1990. године. После идентификације смештени су у манастирску цркву. Сахрана житомислићких мученика извршена је 3. фебруара 1991. године. Свету Литургију служио је патријарх Павле уз саслужење митрополита Владислава, епископа Зворничко-Тузланског Василија, Бањалучког Јефрема, архимандрита др Атанасија Јевтића и архимандрита Пахомија (Гачића). У беседи, митрополит Владислав је захвалио патријарху Павлу и епископима који су се одазвали позиву поводом овог тужног догађаја и додао: „Братство манастира Житомислића и верни нису страдали у грађанском рату, којег у то доба није ни било, него у срачунатом геноциду који је ишао за уништењем српског православног народа. Нико им није притекао у помоћ, јер је важио протокол између нацистичке Хитлерове Немачке и бољшевичког режима у Русији, којег су се споразума комунисти стриктно придржавали свугде па и у Југославији. И у том периоду је највише страдао незаштићени српски народ. То је био сумрак хуманости, цивилизације и културе. Живело се скотскије од скота – страх од сутрашњице, избезумљени очај у души и срцу, јер се очекивала ноћ и ноћни покољи. Време геноцида. Сулудо време.” На крају беседе митрополит је истакао да је циљ Цркве да оплемени душе својих верних, да у њих усади јеванђелску науку. „Сведоци смо куда иде савремени човек коме је разум мерило свих ствари. Води немиру, националним размирицама, крвопролићу и ратовима, како у свету тако и код нас. А народ неће братоубилачки рат, неће јаме и крв, збегове, хоће да живи без страха. Ко је истински верник, не може бити расиста, ни кољач, ни убојица, ни ратни хушкач, ни терориста, ни провокатор.”
На сахрани житомислићких мученика говорио је и патријарх Павле. Доносимо део његовог говора: „Пред костима ове наше браће, извађеним из јаме у коју су живи бачени, искрсава увек исто питање, које ми је и на Косову безброј пута постављено. Није ли за сва ова наша страдања и несреће умногоме крива и наша православна вера, која нас је вечито учила да не будемо осветољубиви, да праштамо, да будемо трпељиви и милостиви? Док су се други често држали сасвим супротног гледишта и овакав наш став знали искориштавати у своју корист, а на нашу несрећу.
Одговарао сам и себи и другима, наша нас је вера свагда учила да нас је Бог уздигао високо створивши нас људима, и да смо зато обавезни да будемо људи и поступамо као људи. Учила нас је да се можемо уздићи још више, да постанемо синови Божји, под условом да будемо заступници мира, миротворци. Опомињала нас је: да нема таквих обавеза ни према себи, ни према ближњима, ни према Богу, које би могле човека ослободити од дужности да буде човек и дати му право да поступа нељудски. Такво схватање и такво поступање Бог милосрђа, истине и правде с правом очекује и од нас и од свију људи.
Није лако бити човек, човек Божји. Кад су сутрадан по стрељању, које су извршили хитлеровци у Краљеву прошлог рата, сродници побијених са јауком донели у цркву панаију, да се над њом изврши опело, и кад је свештеник упутио молитву Богу, апелујући на Његову правду, рећи ће један несрећни отац: Где је, оче, праведни Бог био јуче кад је стрељан и мој син поред толиких других? Свештеник га поведе до олтара и показа велики крст и на њему распеће Исуса Христа. Ено где је био! Његове муке на крсту осмишљавају сва наша страдања и жртве, али и осуду свију злочинаца. Та вера давала је снаге и прецима нашим да одоле безбројним искушењима која су их сналазила током историје до данас.”
ВЛАДИСЛАВ МИТРОВИЋ (1913-1992)
РАД У ЕПАРХИЈИ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ
ПОСЈЕТА ПАТРИЈАРХА ГЕРМАНА ЕПАРХИЈИ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ И АДМИНИСТРАТОР ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ
РАД У ЕПАРХИЈАМА ДАБРОБОСАНСКОЈ И ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ
ПОСЈЕТЕ И КАНОНСКА СЛУЖЕЊА ДО 1980. ГОДИНЕ
ПОСЈЕТЕ И КАНОНСКА СЛУЖЕЊА ОД 1980. ГОДИНЕ