Страницу одржава
ВЛАДИСЛАВ МИТРОВИЋ (1913-1992)
СМРТ И ПОГРЕБ
У време последњег рата, 1992. године, митрополит Владислав, иако болестан, није напустио епархију већ је лежао у манастиру Житомислићу. Ту је преживео гранатирање манастира од усташа. Одавде су га одвезли у болницу у Невесиње. Из болнице је пребачен прво у манастир Тврдош, а потом у манастир Добрићево. Одавде је хеликоптером превезен на лечење на ВМА у Београду. На основу мишљења конзилијума лекара да се не очекује побољшање здравственог стања, Свети архијерејски сабор га је у мају 1992. године разрешио дужности епархијског архијереја и пензионисао. Из болнице је отпуштен 5. јуна 1992. године и смештен у манастир Докмир код Уба. Неколико дана пред смрт посетио га је његов наследник митрополит Николај и дао му нешто новца за лечење. На речи митрополита Николаја да је он „и даље наш митрополит” митрополит Владислав се заплакао. Овом приликом је предао митрополиту Николају други тестамент.
Митрополит Владислав умро је 13. септембра 1992. године у болници у Ваљеву. Сахрањен је 14. септембра у 17 часова у манастиру Докмиру код Уба. На опелу се од блаженопочившег митрополита Владислава опростио патријах Павле рекавши: „Знамо се, још, из школских дана. У школи је, увек, за нас млађе, он био пример како треба волети млађе и старије, како треба и примером својим показивати шта је смисао и циљ живота у то доба, школско и ђачко, да се буде ђак онако како доликује. Знамо се и доцније, кроз цео живот. У тешким временима био је и остао епископ. У заједници с њим, пролазили смо кроз тешка искушења за нашу Цркву али у њему, сви ми млађи, имали смо ослонац онако како ваља служити Богу и својој Цркви, без обзира на све последице. И на тај начин он је, ево, као свећа, изгорео свој земаљски живот, пред Богом живим, пред родом нашим, онако, кажем, како и доликује епископу Српске цркве, увек имајући у виду и част и образ своје породице и, разуме се, смисао свога живота – спасење своје душе...”
Митрополит Владислав је спадао међу најобразованије архијереје свога времена. То се добро види из његових беседа и неколико радова које је објавио. Права је штета што овај вредни архијереј није имао више времена да се бави науком. Издвајамо неке његове радове: Манастир Дужи код Требиња; Настојатељи, монаштво и њихов рад на обнови и чувању манастира Житомислића; Манастир Дубочица код Пљеваља; Житомислићка духовна школа – Богословија (1858-1871); Мученичка смрт митрополита Дабробосанског Петра.
У знак признања за дугогодишњи пастирски рад митрополит Владислав одликован је 19. маја 1991. године Орденом Светог Саве I степена.
Митрополит Владислав је оставио жељу да се његови земни остаци, када време дозволи, пренесу у Сарајево и сахране у Саборној цркви. Његов наследник митрополит Николај извршио је последњу жељу блаженопочившег митрополита Владислава десет година после његовог упокојења. У договору са еп. Шабачко-Ваљевским Лаврентијем на Усековање 11. септембра 2002. године служена је Света архијерејска Литургија у манастиру Докмиру са парастосом. Два дана касније 13. септембра у 9 часова испраћени су земни остаци митрополита Владислава из манастира Докмира за Сарајево. Сутрадан, 14. септембра, у Саборној цркви у Сарајеву Свету Литургију служио је патријарх Српски Павле уз саслужење епископа: Шабачко-Ваљевског Лаврентија, Зворничко-Тузланског Василија, Бихаћко-Петровачког Хризостома, Милешевског Филарета, 14 свештеника и четири ђакона. У наставку је служен парастос уз саслужење око 60 свештеника, а потом су земни остаци митрополита Владислава спуштени у гробницу. У беседи патријарх Павле је позвао вернике да се угледају на веру и дела митрополита Владислава: „По вери нашој, браћо и сестре, да Бог шаље сваког од нас у своје време, место и задатке, и да по речи светог апостола Павла, ‘ми смо сарадници Божји’, да учинимо оно што можемо, ни мање ни више. Оно што превазилази наше снаге учиниће Он – свесилни Бог као што је чинио и прецима нашим. Ту веру блаженопочивши митрополит Владислав научио је у својој породици од побожних родитеља. Ту је веру и проширио и у богословији овде у Сарајеву, јер смо заједнички, ја млађи, он старији, завршавали богословију. Ту веру је он утврдио и на факултету и у даљем свом раду. И ту веру је проповедао вернима и ученицима као професор богословије. Ту је веру проповедао вернима као епископ Захумско-херцеговачки и митрополит Дабробосански и са том је вером отишао са овог света на онај да прими од Господа венац неувели, да Га он позна и призна као свог верног слугу.”
Потом је митрополит Николај опраштајући се од свог претходника између осталога рекао: „Тако, твоје животно делотворство било је богоугодно, крунисано попут многих свештенослужитеља принудним избеглиштвом и изласком из тела ван твоје дијецезе. Ти си се увек искрено молио: ‘Немој повући душу моју заједно са грешницима, и немој ме погубити заједно са онима који чине неправду, који говоре о миру са својим ближњима, а у срцу им је зло’ (Пс 27,3).
Ти, свети Владико, кад си год поучавао своју паству, говорио си: ‘Покајте се и верујте у Јеванђеље’ (Мк 1,15). Од кајања зависе добра законска дела, а од Јеванђеља вера. Ово се јасно може видети из свих посланица у којима свети Апостол Павле излаже истине вере. Говорио си о поштеном, побожном и праведном начину живота, одричући се безбожности и жеља овога света” (Тит 2,12).
У име свештенства Дабробосанске епархије о животу и раду блаженопочившег митрополита Владислава говорио је протојереј-ставрофор Лазар Васиљевић. „Вјерујемо да је имао наш драги владика Владислав са чим изаћи пред Господа свога коме је вјерно и достојанствено служио цијелог свог живота. Остала су дјела која свједоче о његовом пожртвованом раду на Њиви Господњој. Поменимо само: мноштво од њега рукоположених свештеника; обновљене многострадалне цркве и манастире; подигнуте нове храмове и црквене домове његовим заузимањем; многобројне канонске посјете које се и данас памте; многобројне бесједе у којима је надахнуто говорио о величини, жртвама и настојањима наших славних предака за одржање православне вјере, истичући их вјернима као трајни узор за подражавање.”
Литургији и парастосу присуствовао је велики број верника, представници државних власти БиХ, Републике Српске, Римокатоличке цркве, амбасада СРЈ, Грчке и Русије у БиХ. Позиву се нису одазвали представници међународне заједнице Педи Ешдаун и Жак Клајн, као ни представници Исламске заједнице.
Тако је последња воља митрополита Владислава испуњена после десет година. Надамо се да ће његови земни остаци мирно почивати у Саборној цркви.
ВЛАДИСЛАВ МИТРОВИЋ (1913-1992)
РАД У ЕПАРХИЈИ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ
ПОСЈЕТА ПАТРИЈАРХА ГЕРМАНА ЕПАРХИЈИ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ И АДМИНИСТРАТОР ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ
РАД У ЕПАРХИЈАМА ДАБРОБОСАНСКОЈ И ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ
ПОСЈЕТЕ И КАНОНСКА СЛУЖЕЊА ДО 1980. ГОДИНЕ
ПОСЈЕТЕ И КАНОНСКА СЛУЖЕЊА ОД 1980. ГОДИНЕ
СМРТ И ПОГРЕБ