Страницу одржава
ВЛАДИСЛАВ МИТРОВИЋ (1913-1992)
РАД У ЕПАРХИЈИ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ
У ситуацији у којој се нашао еп. Владислав почиње све испочетка. Често је путовао по епархији, посећивао је и она места у којима епископ није био више деценија. Служио је и проповедао. У проповедима је позивао српски народ да чува своју веру, да у том духу васпитава своју децу и да обнавља своје порушене светиње. Истовремено је, имајући у виду вишенационални састав становништва у епархији, позивао све да живе у љубави, слози и узајамном поштовању. Указивао је на оно што се догодило у последњем рату и поучавао да сви треба да се труде да се то никада више не понови.
Прве године посетио је све манастире и сагледао стање у њима. Приликом канонских посета служио је Свету Литургију а у проповедима је истицао улогу и значај манастира за српски народ и Српску Цркву. Поврх тога што су сви манастири били у тешком стању, посебну бригу му је задавао манастир Дужи у коме је била смештена војска. Чинио је све што је у његовој моћи да се војска исели из манастира.
На други дан Духова 1956. године служио је у манастиру Житомислићу, у коме за време Другог светског рата нису страдали само објекти већ и целокупно монашко братство. После Свете Литургије у беседи је изнео укратко историју манастира. Потом је говорио о жртвама које су монаси и свештеници овог краја принели за верске и националне идеале. На крају је објавио народу одлуку Светог архијерејског синода, којом је манастир Житомислић претворен у женски манастир. Позвао је вернике да подрже монахиње у њиховом раду и да материјално помогну обнову конака, који су усташе у рату запалиле.
Упоредо са напорима да се обнове порушене цркве и манастири еп. Владислав улаже велики труд у занављању свештеничког и монашког кадра. Први свештеник који је рукоположен после Другог светског рата био је дипломирани студент Богословског факултета Арсеније Ћоровић. У чин ђакона је рукоположен 2. децембра, у чин презвитера 4. децембра 1956. године у храму Свете Тројице у Мостару. Постављен је за привременог пароха у Хуму, архијерејско намесништво Дубровачко. Исте године примљене су у свезу клира монахиња Ефросинија из манастира Ваведења у Београду и искушенице: Ангелина Марковић, Јефа Зубић, Анђа и Ђука Црногорац и причислене сестринству манастира Житомислића.
Неуморно је еп. Владислав обилазио своју епархију и у 1957. години. На други дан Божића служио је у Благају, на дан храмовне славе Благовести у манастиру Житомислићу, други дан Васкрса у храму Св. Василија Великог у Коњицу. Враћајући се из Коњица у Мостар посетио је у селу Челебићу место на коме су вршене припреме за градњу цркве. Дочекао га је месни свештеник са својим парохијанима. Охрабрио је свештеника и вернике да у том богоугодном делу истрају. Петог маја служио је у Метковићу, на дан храмовне славе Св. Василија Острошког у манастиру Тврдошу, на други дан Духова у манастиру Житомислићу, на Петровдан у манастиру Завали, на Св. Илију у селу Попрњу, посетивши истог дана и храм у Стоцу.
Имајући у виду значај женског монаштва еп. Владислав је 1957. године предложио Светом архијерејском синоду да се мушки манастир Добрићево претвори у женски манастир. Предлог је усвојен па су исте године примљене у манастир искушенице: Јелисавка Перић, Јела Максић, Ивана Делић и Ђука Ристић. У свезу клира су примљени јеромонах Јован Недић и монахиња Варвара Божић из Зворничко-Тузланске епархије и монахиња Сузана из Тимочке епархије.
Занављање свештеничког кадра било је веома важно. Постепеним повећањем служитеља на њиви Господњој обнављао се верски живот у епархији. Током 1957. године рукоположена су три свршена богослова у чин свештеника и то: Богдан Шешлија, рукоположен у чин ђакона 6. априла у храму Свете Тројице у Мостару, а за презвитера 7. априла 1957. године у манастиру Житомислићу и постављен за привременог пароха у Автовцу; Раде Зеленовић, рукоположен у чин ђакона 4. децембра, а за презвитера 5. децембра 1957. године у храму Свете Тројице у Мостару и постављен за привременог пароха у Билећи; и Ђорђе Радовић, рукоположен у чин ђакона 5. децембра, а за презвитера 15. децембра 1957. године у храму Свете Тројице у Мостару и постављен за привременог пароха у Чапљини.
Године 1957. Свети архијерејски сабор изабрао је за епископа Рашко-Призренског г. Павла. Устоличење у Призрену извршили су епископи: Герман (Ђорић) и Владислав (Митровић). После устоличења, за време ручка приређеног у Богословији у Призрену, еп. Владислав је у здравици пожелео новом епископу успеха у управљању историјском Рашко-Призренском епархијом.
Епископ Владислав је често посећивао храм Благовештења у Дубровнику. Скоро редовно је служио за Светог Саву и учествовао у светосавској академији, коју је приређивала Црквена општина. Године 1958. у Дубровнику је служио 17. августа. Том приликом је одржао дивну беседу у којој је апеловао на вернике да чувају православну веру. „Та вера је дала надахнуће градитељима величанствених храмова, сликарима дивних икона и фресака, песницима црквених песама, беседницима за најлепше беседе. Та вера је сачувала Србину име и народност, дала Св. Саву и крсну славу, спасавала и препорођавала наш народ и била основа целокупног нашег духовног и културног уздизања. За њу су страдали наши преци, и у том огњу страдања, суза и бола, крви, јада и чемера сагоревало је поколење за поколењем као сухо лишће у огњеној пећи. Шта ће нам рећи наши мртви преци ако виде да ми не освећујемо њихове гробове узвишеном молитвом, но да их обесвећујемо ниским мислима, отровним и поганим језиком псовке, међусобном клетвом и делима неправде. Не вређајте, браћо, ни живе ни мртве но живите у љубави и стварајте радост једни другима. Будите у истину народ српски и православни, не само по славном и гордом имену него и по смирености, чистоти духа истине, светости и доброте.” Враћајући се из Дубровника, сутрадан 18. августа посетио је манастир Тврдош и цркву Св. Преображења у Требињу. Из Требиња је отпутовао у манастир Добрићево, где је на Преображење служио Свету Литургију и причестио монахиње. За време боравка у манастиру Добрићеву интересовао се за радове на обнови манастира, у чему је предњачила игуманија Варвара са сестринством.
Рад еп. Владислава доносио је резултате. У 1959. години освећује обновљене храмове као и темеље за нове храмове. Посебна брига еп. Владислава је била измештање цркава и манастира на нове локације због изградње хидроцентрала. Тако је црква Рођења Пресвете Богородице у Челебићима морала да се измести због изградње јабланичке хидроцентрале. Залагањем проте Недељка Мијановића из Коњица купљен је плац на обали реке Неретве за изградњу нове цркве. Темељ је осветио еп. Владислав 24. маја 1959. године.
Обновљену цркву у селу Клепцима, недалеко од Чапљине, осветио је на Преображење 1959. године. Честитајући верницима храмовну славу евоцирао је трагичну успомену из Другог светског рата када су усташе на најзверскији начин убили у њиховој основној школи стотину невине деце и учитељицу само зато што су носили српско име. Упоредио је овај потресни догађај са трагичним догађајем у Крагујевцу, када су окупатори стрељали ђаке са наставницима, а који ће вечно остати у успомени српског народа.
Коначно је еп. Владислав уз велике напоре успео крајем 1958. године да из манастира Дужи исели војску. У недостатку монаштва манастир је поверио на управу монахињи Варвари, настојатељици манастира Добрићева. Вредне монахиње су успеле да за кратко време омогуће живот сестринства у манастиру и да оспособе цркву за богослужења. Чин малог освећења извршио је еп. Владислав 1959. године на Велику Госпојину, дан храмовне славе. Овом приликом је замонашио две искушенице: Иванку Делић (монашко име Теодора) и Јелу Максић (монашко име Макрина). Четири дана касније посетио је манастир Добрићево, где је замонашио две искушенице: Јелисавету Перић (монашко име Јефимија) и Ђуку Ристић (монашко име Меланија). За време боравка у манастиру Добрићеву интересовао се за измештање манастира на другу локацију, због потапања тог терена акумулационим језером хидроцентрале на Требишњици. Указивао је на неопходне мере које се морају предузети ради очувања првобитног изгледа манастира. На путу за Мостар посетио је Билећу, Гацко и Невесиње.
Током 1959. године рукоположио је два свршена богослова у чин свештеника: Радомира Брењу, у чин ђакона 21. марта у цркви Ружици у Београду а у чин презвитера 22. марта у капели Богословије Св. Саве у Београду, и Бранислава Говедарицу, у чин ђакона 9. децембра а за презвитера 10. децембра у капели Богословије Св. Саве у Београду.
У 1960. години служио је у следећим храмовима: други дан Васкрса у Бијелом Пољу, трећи дан Васкрса у Богодолу, 24. априла осветио обновљени храм у Кифином Селу, на Преображење у храму Св. Саве у Билећи, на Велику Госпојину у манастиру Дужима, на Покров Пресвете Богородице у Невесињу, на Св. Арх. Михаила осветио обновљени храм у Љубушком. Крајем августа посетио је храм у Дубровнику, а првог и другог септембра Билеће, Гацко и Братач.
Исте године примљене су у свезу клира игуманија Воскресија Станојевић и монахиње Марија и Евпраксија Станојевић из епархије Бањалучке и причислене сестринству манастира Житомислића. Рукоположени су у чин свештеника 1960. године свршени богослови: Иван Гргур, у чин ђакона на Божић, а за презвитера сутрадан 8. јануара; Момчило Говедарица, у чин ђакона 8. јануара а у чин презвитера 9. јануара; Велимир Брењо, у чин ђакона 9. јануара а за презвитера 10. јануара. Сва тројица су рукоположени у Саборној цркви у Мостару.
У 1961. години често је посећивао манастир Добрићево због његовог измештања на нову локацију. У овом манастиру је служио на први дан Св. Тројице. Други дан Св. Тројице служио је у манастиру Житомислићу. И овај манастир је често посећивао пратећи његово обнављање. На Видовдан је служио у храму у Стоцу, на Петровдан у Љубушком, на Св. Илију је осветио обновљени храм у Надинићима, на Преображење служио је у храму у Требињу, 21. августа у месту Нецвијеће код Ластве, на Велику Госпојину осветио је обновљени храм у Луци код Невесиња а на Малу Госпојину обновљени храм у Улогу.
Сваке године се број свештеника повећавао. Те, 1961. године је рукоположио свршеног богослова Рада Говедарицу у чин ђакона 1. априла, а за презвитера 2. априла и поставио га за пароха шумског.
Број обновљених и новосаграђених храмова из године у годину се увећавао. Тако су радови на обнови манастира Дужи 1962. године били завршени. Обновљени храм и нови иконостас осветио је еп. Владислав на Велику Госпојину. Те године је рукоположио у чин свештеника Милорада Бештића, свршеног богослова из Невесиња. У манастиру Житомислићу је замонашио 29. маја 1962. године искушеницу Славојку Илић, давши јој монашко име Спасенија.
Измештање цркве Рођења Пресвете Богородице у селу Челебићу код Коњица због изградње јабланичке хидроцентрале почело је још 1957. године. Радови су завршени 1963. године. Те године 15. септембра цркву је осветио митрополит Нектарије уз саслужење епископа Владислава и еп. Павла, 20 свештеника и једног ђакона. У беседи еп. Владислав је похвалио месног свештеника и народ, позвавши вернике „као што сте ревносно и самопрегорно преносили камен и зидали ову цркву тако исто ревносно долазите у њу на богослужења и на молитву”. На крају је еп. Владислав предао напрсни крст пароху проти Недељку Мијановићу, којим га је на његов предлог одликовао Свети архијерејски синод за дугогодишњи плодан рад у свештеничкој служби.
Девет храмова у Захумско-Херцеговачкој епархији су обновљени захваљујући залагању оца Симеона Биберџића. Њему припадају заслуге и за обнављање цркве Вазнесења Господњег у Стоцу. Радове на цркви је извео неимар Бошко Вулић. Храм је осветио еп. Владислав на Нову 1964. годину.
На Благовести 1964. године, на дан храмовне славе манастира Житомислића обележена је 400-годишњица обнове манастира. Тога дана еп. Владислав је у манастиру служио Свету Литургију. У беседи је говорио о значају манастира истакавши да је из њега „народу Херцеговине вјековима зрачила вјера, просвјета и култура. Судбина овога манастира у потпуности је идентична са судбином народа овога краја. У прошлости много је страдао, нарочито у последња два свјетска рата. У Другом свјетском рату страдало је цјелокупно манастирско братство са настојатељем јеромонахом Константином Вучуревићем, па чак и ђацима. Нико није остао жив. Непријатељ их је све поубијао и у јаму бацио. Манастирски конаци су уништени и спаљени”. Апеловао је на народ да помогне предстојећу обнову манастира „како би и убудуће, у савременим условима, могао наставити своју вјековну мисију у животу народа Херцеговине”.
Осим поменутих храмова еп. Владислав је током 1964. године посетио и служио у следећим храмовима: 24. маја у храму великомученице Варваре у Ђедићима, у недељу по Спасовдану у храму у Љутом Долу код Стоца, други дан Духова у манастиру Житомислићу, на Видовдан у дреновачкој цркви у Кифином Селу, на Петровдан у храму Св. Ап. Петра и Павла у селу Борцима код Коњица, осветио је 16. августа темеље у селу Орах, на које ће бити пренесен добрићевски манастир, на Преображење је осветио обновљени храм Св. Василија Острошког у Автовцу и 13. септембра је осветио три звона Саборне цркве у Мостару.
Упорношћу еп. Владислава и сестринства манастира Житомислића као и помоћи верног народа Херцеговине обновљен је манастирски конак из 1767. године. Освећен је на дан храмовне славе Благовести 1965. године. На дан освећења еп. Владислав је благословио почетак радова на адаптацији конака из 1859. године, бивше Житомислићке богословије, који је страдао у Другом светском рату. Исте године на Петровдан осветио је обновљену цркву у Гацку.
Наредне 1966. године на дан храмовне славе Св. Илије служио је у селу Удрежња, недалеко од Невесиња, на Преображење у селу Клепцима, а на дан Рођења Пресвете Богородице осветио је обновљени храм у Љубињу.
ВЛАДИСЛАВ МИТРОВИЋ (1913-1992)
РАД У ЕПАРХИЈИ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ
ПОСЈЕТА ПАТРИЈАРХА ГЕРМАНА ЕПАРХИЈИ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ И АДМИНИСТРАТОР ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ
РАД У ЕПАРХИЈАМА ДАБРОБОСАНСКОЈ И ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ
ПОСЈЕТЕ И КАНОНСКА СЛУЖЕЊА ДО 1980. ГОДИНЕ
ПОСЈЕТЕ И КАНОНСКА СЛУЖЕЊА ОД 1980. ГОДИНЕ