Страницу одржава
НИКОЛАЈ МАНДИЋ (1840-1907)
МИТРОПОЛИТОВ РАД
Митрополит Николај Мандић одмах по доласку у Сарајево почео је да ради на подели Дабробосанске митрополије на две. Разлог за то је био велико пространство које је захватала Дабробосанска митрополија: имала је 25 протопрезвитерата, 212 парохија, преко 270 свештеника, а комуникације су биле лоше па се тешко њоме могло успешно управљати. На његов предлог Цариградски патријарх Константин је са Светим синодом 1899. године од делова Дабробосанске митрополије основао четврту митрополију у Босни и Херцеговини – Бањалучко-Бихаћку са седиштем у Бања Луци.
Штампање црквених књига о државном трошку које је започео блаженопочивши митрополит Георгије Николајевић наставио је и митрополит Мандић. За његово време о државном трошку штампане су књиге: Требник и Допунитељни Требник 1897; Служебник 1898; Општи Минеј 1899; Празнични Минеј 1901. и Часослов 1902. године. Овим, као и оним раније штампаним црквеним књигама снабдела је Земаљска влада, на митрополитов предлог, оне цркве које су се за то молбом обратиле. Исто тако, влада је на заузимање митрополита снабдела многе цркве одеждама и утварима, а 1900. године набавила је нов намештај за салу где су држане конзисторијалне седнице. Године 1905. од уштеде писарничког паушала основана је Конзисторијална библиотека са преко 1000 дела богословске, правне и лепе књижевности.
Вредни митрополит Мандић често је обилазио своју митрополију и на лицу места се упознавао са проблемима. Следеће године по доласку у Сарајево, маја 1897. о Духовима посетио је Бања Луку. Први и други дан Духова служио је Свету архијерејску Литургију у Бања Луци. Трећи дан Духова посетио је Маглај и упознао се са радовима на новој цркви. Пре тога посетио је стару дрвену цркву и Српско-православну основну школу где је проверавао знање ученика из веронауке. Задовољан њиховим знањем даривао их је са нешто новца. Из Бања Луке на путу за Сарајево посетио је манастир Крупу, Јајце (јајачки водопад) и Травник. У Сарајево је приспео 6. јуна. Следеће 1898. године о Духовима посетио је Власеницу. Том приликом је посетио цркве у околини Власенице на: Рудишту, Ловницу и манастир Папраћу. У селу Копривну осветио је новосаграђену цркву. Из Власенице је 28. маја отпутовао у Сребреницу, где је посетио околне цркве у: Факовићима, Жлијебцу, Црквици, Скеланима, Височнику, Прибојевићу, Крњићу, Каринску цркву (Карине), Братунцу и Кравици. Из Власенице је 5. јуна отишао у Рогатицу и Вишеград, где је посетио Добрун, Штрпце и Рудо. У другој половини 1900. године око месец дана обилазио је западни део своје епархије. У источном делу епархије је поново био маја 1902. године у пратњи проте Васа Поповића и ђакона Петра Лалића. Овом приликом је посетио: Вишеград, Добрун, Штрпце и Рудо (вишеградски протопрезвитерат); Рогатицу, Соколац и Доњу Прачу (гласиначки протопрезвитерат); Власеницу, Милиће, Ловницу и Папраћу (власенички протопрезвитерат); Сребреницу и Дрињачу (сребренички протопрезвитерат). Црквену општину у Високом посетио је 28. септембра 1903. године, служио Свету архијерејску Литургију и поучио народ. На Св. Димитрија 24. октобра 1904. године служио је у Јајцу Свету архијерејску Литургију. За време ових посета прегледао је цркве, црквене богослужбене предмете, парохијске матице, архиву, црквени инвентар и школе, проверавајући знање из веронауке.
Духовни расадник свештенства – Богословију у Рељеву – често је посећивао. Први пут као митрополит Дабробосански посетио је овај богословски завод 30. марта 1897. године у пратњи архимандрита Живковића. У првој поучној беседи ученицима митрополит је истакао потребу да се што боље припреме да послуже својој Православној Цркви и своме народу. Обећао је да ће у договору са властима радити да се завод пресели у Сарајево „гдје ћете архијереја виђати не једампут у две године, већ сваке недјеље”. Из извештаја Богословије види се да је у току године више пута боравио у школи, посећивао наставу, присуствовао и председавао испитима, присуствовао при подели сведочанстава и служио о храмовној слави и о неким празницима. Он је први Дабробосански митрополит који је од земаљских власти добио стипендије за свршене богослове ради даљег усавршавања на богословским факултетима у Черновцима и Атини. Бринуо се вредни митрополит да се комплетира богословска библиотека па јој је у више наврата поклањао књиге.
У бризи за очување православне вере митрополит Николај је посебну пажњу посветио веронауци. Међутим, било је сеоских, чак и варошких парохија у којима није било народне основне школе, па није било ни веронауке. Настојећи да и ваншколска омладина стекне знање о својој вери окружницом од 19. марта 1898. године наредио је свештеницима да у формуларе унесу имена ваншколске омладине од 10-15 година и да се за њих организује верска настава у недељне и празничне дане пре подне код цркве, а где цркве нема у парохијском стану или неком другом подесном месту. Колику је важност придавао овом питању види се и по томе што је свештенике који немају своју парохијску цркву ослободио служења у суседним црквама да би могли да држе верску наставу. Пошто свештеник не сме дуже времена бити лишен службе Божје и причешћа, то им ставља у дужност да сваке шесте недеље служе Литургију и причесте се у најближој цркви. Тога дана замењиваће их месни учитељ, тутор или неко други за то способан. Свештеницима је наредио да воде евиденцију доласка и изостајања катихумена. Успех ће оцењивати архијереј у септембру или октобру сваке године или окружни протопрезвитер. Епархијска власт ће наградити и одликовати оне свештенике који постигну најбољи успех.
Овај вид верског образовања ваншколске омладине, и поред многих проблема, остварен је захваљујући упорности митрополита Мандића. Проблеме су чинили немарни свештеници, које митрополит у више окружница опомиње. Поред опомена да се настава редовно држи давао је упутства шта и како да се предаје. Слао је протопрезвитере да у подручним парохијама провере да ли се настава редовно држи, колико у којој парохији омладине на веронауку долази, где се скупљају, колико је градива пређено, какав је успех и које су околности отежавале тај успех.
У Сарајеву је посебно сваке године вршено свечано богојављенско водоосвећење. Тако је било и за време митрополита Николаја Мандића. После Свете Литургије литија је уз пуцњаву топова ишла на извор Пјенковац. Напред је ишла војна музика, за њима ученици српских основних и више девојачке школе, гимназије, учитељске, техничке, богословије, са професорима. Иза богослова ишло је свештенство обучено у одежде. Под Небом, кога су носили четири богослова, а поред кога је ишла почасна војничка стража, ишао је митрополит. Пред Небом ишла су тројица ђакона, двојица су носили трикирије и дикирије а трећи кадионицу. За њима је ишао барон Апел, поглавар земаљске владе. На самом извору вршен је чин водоосвећења, уз пуцњаву пушака и топова. После водоосвећења литија се враћала у Нову цркву, где је митрополит кропио водицом почасну сатнију војника. Исто тако је свечано прослављан и дан Св. Саве, првог српског архиепископа и просветитеља, као и митрополитова крсна слава Лазарева субота. Митрополит Мандић је у Сарајеву скромно обележио и своја два јубилеја – 1902. десетогодишњицу архијерејске службе и 1904. године четрдесетогодишњицу свештеничке службе.
Заслугом митрополита Николаја Мандића заживео је мировински фонд за издржавање сиротих свештеничких породица, коме је темељ положио блаженопочивши митрополит Георгије Николајевић. У окружници од 16. фебруара 1898. године упућеној протопрезвитерима митрополит Мандић покреће питање поменутог фонда, у којој каже да темељ фонду чини прилог Земаљске владе. Поред тога сваки свештеник је дужан као основну главницу да уложи једанпут или у више рата извесну своту новца на коју ће плаћати годишње интерес од шест одсто. Упознавши свештенство са висином основне главнице као и са правима и дужностима чланова фонда, тражи од протопрезвитера да доставе:
1) колико данас има у протопрезвитерату свештеника;
2) колико их је умрло последњих десет година тј. од 1887-1897;
3) колико је иза њих остало удовица и сирочади;
4) колико је у истом времену умрло удовица и сирочади;
5) колико има случајева где су сви изумрли;
6) да ли је ваше свештенство одушевљено за оснивање овог фонда, схвата ли његову важност и пробитачност, и да ли би требало појединим свештеницима посебне опомене упутити одавде;
7) има ли изгледа да ће се у вашим општинама наћи парохијана који ће наше предузеће својим прилозима припомоћи.
Митрополит предлаже протопрезвитерима да сазову свештеничку скупштину и да упознају свештенство са овом намером. На скупштини, свештеници треба да се изјасне да ли су за или против оснивања фонда. Подсећа да ће се, ако резултати гласања буду повољни, израдити правила фонда, која ће бити поднета влади на одобрење. По добијању одобрења сазваће се главна скупштина на којој ће се изабрати управа и одбор. На крају окружнице митрополит изражава наду да ће свештенство послушати глас свога архипастира, имајући на уму речи Св. писма: „Ако ли ко за своје, а особито за домаће не промишља, одрекао се вјере и гори је од незнабожца.”
Пошто је свештенство већином било сиромашно, приликом израде Уредбе фонда изостављено је да свештеници морају да уложе основни капитал. Предвиђена је приступница за свештенике 10 фор. а за проте 50 фор. као и шест одсто камате годишње на своту која се жели својој породици осигурати. Уредбу мировинског фонда за православне свештенике у Босни и Херцеговини одобрила је Влада у Бечу 18. јуна 1898. године. Ступила је у живот 1. јануара 1899. године. Међутим, свештеници који су постали чланови фонда били су немарни и нису на време уплаћивали предвиђени допринос. Било је оних који по више година нису ништа уплаћивали па је претила опасност да изгубе чланство. Није ни чудо што је митрополит Мандић упутио свештеницима више посланица у којима их упозорава да на време уплате предвиђене приносе. Поред тога у окружницама је давао упутства како ће чланови фонда остварити своја права после смрти свештеника и шта треба учинити ако дође до промене адресе уживаоца права. Иако је ишло доста тешко, захваљујући митрополиту Мандићу број чланова се увећавао из године у годину. Године 1903. из све четири епархије у Босни и Херцеговини било је 216 чланова фонда. Следеће 1904. године фонд је имао 246 чланова а то значи да је фонду приступило 32 нова члана. Године 1905. било је 239 а 1906. 245 чланова.
Митрополит Николај Мандић је водио тешку борбу за црквено-просветну аутономију Православне Цркве у Босни и Херцеговини. Захваљујући њему борба се срећно завршила. Уредба црквено-просветне аутономије, над чијом је израдом даноноћно бдио митрополит Мандић, одобрена је од Цариградске патријаршије 31. маја 1905. а од Аустријског двора 31. јула/13. августа 1905. године Овом Уредбом регулисана је организација Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини, коју чине четири митрополије под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Општи део Уредбе уређује управу сваке епархије, чији су делови црквене општине, односно парохије, протопрезвитери, манастири и манастирске парохије. Органи те управе у црквеним општинама су: црквене скупштине, црквени одбори и протопрезвитери; у средиштима епархија, за обављање црквене јурисдикције, епархијски црквени судови, а за црквено-економске и просветне ствари епархијски управни и просветни савет. Чланом XX Уредбе узакоњена је народна црквена застава за српске православне митрополије с бојама: одозго црвена, у средини плава и одоздо бела. Службени језик у свим народно управним органима је српски а писмо ћирилица.
Поводом одобрења Уредбе на позив митрополита Мандића крајем августа 1905. године одржана је у Сарајеву епископска конференција на којој су учествовали четворица митрополита и представници свештенства и народа. Том приликом је састављена „Проведбена Наредба” одобрене Уредбе, која је послата свим српским православним црквеним општинама, парохијским звањима и манастирским управама у све четири митрополије. На основу „Проведбене Наредбе” обавиће се до 15/28. октобра 1905. избори у црквено-школским општинама, а 1/14. новембра 1905. године одржаће се избори чланова за епархијске црквене судове, као и за епархијске управне и просветне савете. Окружницом од 2. децембра 1905. године митрополит Мандић је обавестио свештенство и црквене општине Дабробосанске епархије да је 2. децембра 1905. године одржана прва седница епархијског црквеног суда чиме је престала са радом епархијска Конзисторија.
На основу Уредбе о црквено-школској аутономији, на заједничкој седници Епархијског црквеног суда и Епархијског управно-просветног савета одржане у Сарајеву 20. априла 1906. године Дабробосанска митрополија је подељена уместо дотадашњих 11 на 6 протопрезвитерата, и то: сарајевски – 15 парохија, вишеградски и рогатички – 10 парохија, сребренички и власенички – 14 парохија, травнички и бугојнски – 13 парохија, варц-вакуфски и герзовачки – 15 парохија и љевански и гламочки – 11 парохија. Укупно је било 78 парохија. Управитељима протопрезвитерата за вршење протопрезвитерске дужности исплаћивано је 800 круна годишње. На истој седници одређене су таксе за следећа свештеничка чинодејства:
1. за знамење и молитву породиљи у дому породиље 1 К.;
2. за молитву болеснику у цркви или парохијском дому 60 хел.;
3. за молитву у дому болесника 1 К.;
4. за свештање масла, сваком свештенику по 2 К.;
5. за свештање крснога кољива у цркви или парохијском дому 1 К.;
6 за нарочиту водицу у дому парохијанина 1 К.;
7. за освећење кућног темеља, нове или обновљене куће 2 К.;
8. за освећење водице, соли, семена (у дому и благослов стада у тору) на нарочити позив кући – све скупа 2 К.;
9. за венчање према прирезу: I такса до 5 круна приреза 5 К.; II такса до 10 круна приреза 10 К.; III такса преко 10 круна приреза 15 К.;
10. за велико опело према прирезу: I такса до 5 круна приреза 3 К.; II такса преко 5 круна приреза 5 К.;
11. за опело мало до 7 година 2 К.;
12. за читање псалтира или једне главе јеванђеља над умрлим (у дому) 2 К.;
13. за спровод до ½ сата или 2 км. даљине 2 К.;
14. за спровод преко ½ сата или преко 2 до 4 км. даљине 4 К.;
15. за парастос у цркви или парохијском дому 1 К.;
16. за освештање надгробног споменика са парастосом 2 К.;
17. за спомен читуле у цркви или на гробљу о задушницама 20 хел.:
18. за спомен једнога имена на проскомидији или у јектенијама 10 хел.;
19. за спомен живих имена једне кућне задруге при благосиљању хлебова, свештенику 1 К.;
20. за „благопотребна” прошенија при литургији: I на захтев појединца 2 К.; на захтев корпорације 4 К.;
21. за нарочито служење св. литургије у обичне дане и о занатлијским пировима: I на захтев појединца 2 К.; II на захтев корпорације 10 К.;
22. за издавање званичних исправа пароси могу наплатити:
а) за сваки мартикуларни извадак 2 К.;
б) за сваку сведоџбу или исправу захтевану од парохијског звања 2 К.;
в) за породични извадак из домовника 4 К.
Више година је покретано питање оснивања свештеничког удружења и свештеничког мировинског фонда за Босну и Херцеговину. На седници одржаној у Сарајеву 6. фебруара 1907. године на којој су присуствовали изасланици свештенства Босне и Херцеговине усвојена су правила свештеничког удружења и мировинског свештеничког фонда за Босну и Херцеговину.
За нешто више од десет година колико је био Дабробосански митрополит Мандић је издао више окружница. Неке од њих се односе на склапање брака, у неким тражи тачне податке о брачним парницама, о броју дивљих бракова, често тражи податке о броју цркава, села, парохија, православног живља и стању свештеника. Има окружница у којима свештеницима препоручује да купе корисне књиге, оних у којима их обавештава да ће због заузетости убудуће пријеми бити понедељком и средом од 10-12 часова пре подне. Тражи да му се достави списак свршених рељевских богослова који нису рукоположени, као и списак оних који су свршили или још увек уче у Београдској богословији. У неким окружницама препоручује свештеницима да саветују своје парохијане да избаце из домова неправославне иконе и да купују иконе преко свог свештеника; у другима наређује свештеницима да ниједну већу набавку за цркву, градњу цркава, манастирских конака, парохијских домова, устројавање и уређивање нових гробаља не смеју предузимати без одобрења духовне власти; у једној препоручује свештеницима, црквеним општинама и одборима српског уметника, живописца Анастаса Боцарића, ученика атинске академије. У неким окружницама наређује свештеницима да спречавају ширење пропагандистичког листа Балкан, који наноси штету православљу, обавештава свештенике да је Б.Х. Источник постао власништво босанско-херцеговачких архијереја и да је променио име у Источник, препоручује свештеницима да овај лист помогну материјално и морално, забрањује да се о зборовима у црквеној порти постављају клупе, разапињу шатори и да се праве бараке и сјенице за продавње пића и јела јер се омета богослужење а црквена порта обесвећује. Има више окружница које се односе на парохијске матице, на прикупљање података за шематизам, да свештеници и српске православне црквене општине својим чланством помогну друштво „Просвјета”, које је основано у Сарајеву да потпомогне српске ђаке из Босне и Херцеговине који уче у домаћим или страним средњим и вишим школама. У једном броју окружница препоручује свештеницима и црквеним општинама да помогну изградњу цркава и народних домова.
Митрополит Мандић је посебну пажњу посветио Светој тајни крштења. Наредио је свештеницима да на први позив родитеља одмах крсте новорођенче да се не би десило да дете умре некрштено. Окружницом од 30. августа 1906. године забранио је свештеницима да врше Свету тајну крштења по домовима и наређује да је врше у парохијским храмовима. Изузетно је дозволио, тамо где нема цркве, да се Света тајна крштења свршује у парохијском дому, и то у просторији која је одређена за вршење светих обреда, али и ту не обливањем, него по православном обреду са трикратним погружењем у крстионици; ово важи док се не подигне парохијска црква. Изузетно, ако је велика хладноћа а црква је удаљена преко три сата, дозвољава свршавање Свете тајне крштења у дому, с тим да свештеник претходно у дому изврши водоосвећење и прибави крстионицу ради трократног погружења. У случају крајње нужде, тј. у случају болести детета, канонски прописи дозвољавају да сваки хришћанин може извршити крштење; ако дете остане живо, свештеник ће над њим извршити остали део крштења, осим оног што је већ извршено; ако дете умре, свештеник ће га уписати у матицу крштених и умрлих и обавиће над њим опело као над сваким православним крштеним чељадетом. Наредио је свештеницима да сваки у својој парохијској цркви односно у парохијском дому направи крстионицу где ће се дете на крштењу моћи погружити, као и да у парохији обуче неколико старијих људи или бабица да обаве крштење „по нужди” у случају болести детета.
Према сачуваним подацима митрополит Мандић је у Дабробосанској епархији рукоположио преко 60 свештеника. Веома мали број их је одликовао, јер је у додељивању одликовања био строг. Осветио је следеће новосаграђене цркве: у Блажују 1897, Копривну 1898, Бихаћу 1898, Притоци 1899, Прибинићу 1900, звоник цркве у Сокоцу 1901, цркву у Жепчу 1902, Сребреници 1903, Подрашњици 1904, Дрињачи 1905, Густовари 1907. Српску народну школу у Травнику је осветио 1905. године. Темеље митрополије на југоисточној страни од Нове цркве на углу Фран-Јосифове и Рудолфове улице осветио је на Малу Госпојину, 8. септембра 1898. године. Зграда је завршена следеће године; осветио је митрополит Мандић уз саслужење неколико свештеника 3. октобра 1899. године. Приземни део зграде је издат под кирију, на првом спрату је смештена Митрополија а на другом Конзисторија.
НИКОЛАЈ МАНДИЋ (1840-1907)
МИТРОПОЛИТ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ
МИТРОПОЛИТОВ РАД