Страницу одржава
НИКОЛАЈ МАНДИЋ (1840-1907)
МИТРОПОЛИТ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ
Николај (у свету Петар Мандић) рођен је 5. августа 1840. године у Горњем Грачацу, у Хрватској, од оца Николе, свештеника, и мајке Софије, рођ. Будисављевић. После основне (немачке школе) и „обершул” , завршио је Богословију у Плашком. У чин ђакона рукоположио га је 15. а у чин свештеника 18. децембра 1863. године епископ Горњокарловачки Петар (Јовановић), бивши архиепископ Београдски и митрополит Србије. Једно време био је капелан старом горњокарловачком пароху Филипу Добрићу. На позив епископа Горњокарловачког Лукијана Николајевића долази 1866. године за професора Богословије и пароха II парохије у Плашком. Међутим, вођен жељом народа и свога старог оца, као и љубављу према родном месту, исте 1866. године прелази за пароха у Грачац. Успоставивши добар однос са народом и властима стекао је велики углед као парох у Грачацу. Уз помоћ крајишке владе и народа у Грачацу подигао је лепу цркву, парохијски дом и школу. Већ 1872. године изабран је за члана епархијске Конзисторије. Две године касније (1874) Горњокарловачки епископ Теофан (Живковић), ценећи његове заслуге за Цркву и народ, одликовао га је црвеним појасом. Исти епископ га је 21. маја 1879. године произвео за протојереја. Те године је постављен за пароха у Госпићу, после смрти његовог ујака проте Милутина Тесле. У Госпићу ће прота Петар Мандић основати Српско-православну читаоницу и певачко друштво. Крајишка влада му је поклонила кућу коју је он претворио у парохијски дом. Као истакнути радник, поуздан познавалац културних прилика своје земље и као добар говорник био је посланик на свим српским саборима од 1872. до 1892. као и на хрватским и угарским од 1883. до 1892. године. Исто тако био је члан комисије за катастарску процену земаља у Лици и члан мешовите комисије за уређење планинске паше на тромеђи, па је у том својству знатно допринео умирењу Личана и Далматинаца. У жељи да упозна основне школе и друге заводе путовао је 1888. и 1889. године по Немачкој и Швајцарској. Посетио је и изложбу у Паризу. За заслуге и лојалност држави одликован је 1881. године Витешким крстом, орденом Фрање Јосифа I; две године касније еп. Теофан га је одликовао надбедреником; 26. октобра 1895. одликовао га је Франц Јосиф I комтурним Крстом са звездом.
У породичном животу прота Мандић није имао среће. Као млад човек остао је удовац са троје деце. Потом су му помрла и деца. После смрти супруге и деце сву љубав преноси на сестрића Николу Теслу, сина проте Милутина Тесле. Старајући се о његовом школовању положио је темељ његовој слави.
Као удов свештеник замонашио се 13. маја 1891. године у манастиру Гомирју. На монашењу је добио име Николај. Исте године 14. октобра произведен је за архимандрита гомирског. За митрополита Зворничко-Тузланског је именован 14. маја 1892. године од аустријског цара и угарског краља Фрање Јосифа И. То видимо из царске дипломе, чији текст доносимо у целини:
ЦАРСКА ДИПЛОМА
Ми Франц Јосиф први, цар Аустријски, апостолски
краљ Угарски, краљ Чешки и т. д.,
Нашли Смо се побуђеним – пошто је митрополит Дионисије Илијевић, свог звања ријешен, – да у нашој очинској бризи за сљедбенике источно-православне вјере, и у вољи, да се ствари њихове цркве под Нашом заштитом на славу Превишњега а на ползу вјерних руководе, именујемо новог митрополита у Доњој-Тузли (Зворнику), те да вјернима те епархије и опет пружимо доказ Наше царске и краљевске милости и Наше благонаклоности.
Пошто Смо се увјерили, да архимандрит Никола Мандић, својим знањем и својим црквеним животом заузима одлично мјесто међу својим једновјернима, те да има и својства, која се по правилима источно-православне цркве за достојанство митрополита захтјевају, то Смо пронашли, да га Нашом царском и краљевском одлуком од 14. маја 1892. именујемо митрополитом у Доњој-Тузли (Зворнику).
Пошто Нам је новоименовани митрополит, Никола Мандић, свечаном заклетвом вјерност, послушност и штовање закона обећао, то Смо наредили, да се рукоположење по обредима источно-православне цркве на њему изврши, те изјављујемо овим, да су од сад сва права и преимућства, која једном митрополиту при вршењу његове моћи у његовој епархији припадају, у цијелом обиму на њега пренесена.
За доказ и потврду тога издали Смо и својеручно потписали ову Нашу диплому, те Смо дали ударити на њу Наш царски и краљевски печат.
Дано у Нашем главном и пријестолном граду Бечу двадесет четвртог (петог) дана, мјесеца маја (јуна), хиљаду осам сто деведесет и друге године.
(М. П.) Фрањо Јосиф, с. р.
Свети архијерејски синод Цариградске патријаршије на челу са патријархом Неофитом VIII, истог дана када је именован изабрао га је између тројице кандидата у патријаршијском храму Светог великомученика Георгија за митрополита Зворничко-Тузланског. То је био први Србин на трону Зворничко-Тузланских епископа после гашења Пећке патријаршије. Тада је имао око 52 године. О избору га је обавестио Васељенски патријарх Неофит VIII 23. маја 1892. године патријарашким писмом. У писму између осталога се каже: „Радујући се дакле с Вама срдачно, и призивајући на Вас Божију помоћ, да вршите пастирске дужности своје на добро повјеренога Вам словеснога стада, достављамо уједно Вашему Богољубљу, да смо Својом патријарашком одлуком наложили преосвештеним митрополитима: Босанскому, господину Георгију и Херцеговачкому, господину Серафиму, да са још једним богољубезњејшим епископом свјатјејше архиепископије карловачке, кога ће одредити Његово Блаженство архиепископ, господин Георгије Бранковић, у одређено вријеме приступе рукоположењу Вашега Богољубља.” Истог дана упутио је Васељенски патријарх Неофит VIII писмо митрополиту Дабробосанском Николајевићу у коме му наређује да са Херцеговачким Серафимом и још једним епископом Карловачке патријаршије изврши хиротонију архимандрита Николаја Мандића. „Позивамо Ваше Високопреосвештенство, да се споразумјете са та два у Христу брата, и да пођете у престолно мјесто Епархије Зворничке, и да у одређени дан у тамошњој катедралној цркви рукоположите по каноничним обредима кандидата г. Николу Мандића за митрополита Богоспасајеме Епархије Зворничке. За то Вам се шаље ова Наша патријарашка дозвола.”
Новоизабрани митрополит Николај Мандић допутовао је из Сарајева у Тузлу у среду 8/20. јула 1892. године. Приређен му је свечани дочек. На оближњој железничкој станици у „Креки” дочекало га је осам чланова српског Црквено-школског одбора са свештеником Цвијетином Поповићем. Одавде су заједно наставили пут возом до Тузле. На железничкој станици у Тузли дочекали су га представници власти, свештенство и многобројни народ. Том приликом поздравио га је градоначелник Ибрахим-бег Џиндо. У свом говору истакао је да се сви грађани, без разлике на веру и националност, искрено радују са православном браћом. Захваљујући се на дочеку Мандић се посебно обратио муслиманима рекавши: „ми смо крвна браћа и ако нас вјера дијели”. Потом се каруцама одвезао до цркве где га је у црквеној порти чекало много народа. На улазу у порту направљен је славолук од цвећа. Ту су биле постављене заставе и натпис следеће садржине:
„Са овог светог прага
Дубином душе своје
Кличе ти српски народ
Будуће стадо твоје
Добро нам дошао.”
Око капије на улазу у порту била су распоређена школска деца са учитељем. Поздравио га је један ученик IV разреда следећим речима:
„Високопречасни господине!
Општем данашњем весељу, којег је
ваш долазак проузроковао, придружује се и
ова мала школска дружина кличући Вам:
Живио!”
Пред црквеним вратима новоизабраног митрополита су дочекали свештеник са Јеванђељем и ђакон са кадионицом, који му је бираним речима пожелео добродошлицу. Доносимо један део тога поздрава. „При овом за све нас, најрадоснијем часу дозволите ми, да Вас у име свега свештенства и народа поздравим са добро нам дошли, увјеравајући Вас да наша срца куцају са жарком љубави, искреним поштовањем и оданости према Вашој високопречасности; јербо након толико вијекова доживи смо једноч, да и ова Епархија добије на митрополитску столицу Србина архипастира, и то тако дичног, кога красе све човјечанске и архијерејске врлине, што нам то даје повјерљиве наде: да ће Ваша високопречасност мудрим очинским савјетима и добрим примјером прије свега поставити сталан темељ слоги и љубави за све оно, што се срећи и напретку повјерене вам цркве и народа односило буде, именито пак: да ћете као наш духовни отац и архипастир радити све оно, што ће за народ и цркву добро и благотворно бити.” Пошто је целивао Јеванђеље, Христову и Богородичину икону упутио се са пратњом у стан архимандрита Александра Симића. После ручка сместио се у свој стан. У петак 10. јула допутовали су возом архијереји: митрополит Дабробосански Ђорђе Николајевић у пратњи конзисторијалног проте Давидовића, игумана Гедеона Марића и протођакона Р. Бошковића; Захумско-Херцеговачки митрополит Серафим у пратњи ђакона Стевана Правице и епископ Пакрачки Мирон (Николић). Истог дана је у Тузлу стигао царски и краљевски комесар барон Апел. Посвећење је извршено у недељу 12. јула 1892. године (по старом календару) у Тузли. У име Цариградског патријарха и Св. синода на Литургији новом митрополиту владичански жезал је предао митрополит Дабробосански Георгије Николајевић. Приликом предаје жезла митрополит Николајевић је рекао: „Прими овај жезал, којим ћеш управљати, повјерено ти свише, словесно стадо Христово. Смиренима и послушнима нека буде жезал утјехе, ослонац и заштита у свакој напасти и бједи; а непослушнима нека буде жезал наказанија и пријетње. Примајући, брате, овај жезал из моје смјерне руке помишљај да га примаш из деснице самога пастиреначалника и владике Спаса Христа; па зато настој да повјерено ти стадо руководиш по заповједима божјим, којим путем увешћеш их у царство небеско. Буди твојим свештеницима не само архипастир, него и добри отац; а твоме народу буди благи учитељ и искрени пријатељ, показуј љубав твоју свима подједнако, малодушне тјеши, немоћнима прискочи у помоћ, грјешне исправљај духом кротости. По примјеру светога апостола Павла, гледај свима по могућности угодити, како би све, за себе задобио, и све их сачувао, и како би на страшном суду с пуном слободом могао рећи Господу Богу; ево мене, а ево и моје дјеце што си ми их предао; па ћете се сви заједно удостојити чути онај преслатки глас од Праведног судије: придите благословени Оца мојега, наслиједити уготовано вам царство од створења свијета.” После посвећења на крају Литургије свечану инсталацију извршио је барон Апел. Након тога нови митрополит је изговорио своју прву беседу у којој је обећао да ће свету православну веру, коју је приликом хиротоније јавно исповедио „правила и установе светих васељенских и помјесних сабора и светих отаца наших до конца живота свога не само сам истовјетно исповедати, него и настојати, да и вјерни моји у повјереној митрополији зворничко-тузланској то исповједање, правила и установе као свете темеље нераздвојно и неизмјено исповједају и свето чувају. У спољној управи цркве биће ми тачност, савјестност и несебичност правило, а чиста љубав према цркви и народу исходиште и покретач свему. Како је црква православна мајка народној школи и просвјети, то ћу настојавати из свијех сила својих, да се та света веза између мајке и кћери никад не поремети, него да једна другу благотворно потпомажу, имајући обје узвишен задатак, да просвјете ум, облагороде срце и упитоме нарав људску по узвишеној сврси земног бића свога, а све у славу Бога великога”.
О хиротонији Николаја Мандића за митрополита Зворничко-Тузланског обавестили су Цариградског патријарха телеграмом митрополити Георгије Николајевић, Серафим Перовић и епископ Мирон Николић. То је учинио и новохиротонисани митрополит Мандић, у чијем телеграму стоји: „Рукоположен данас за епископа и постављен за митрополита Зворничко-Тузланског хитам, да благодарим Вашој Светости за превелику милост Вашу изливену на моју смјерност, цјелујући Вам синовски свету патријаршеску десницу.”
Истог дана када је примио на управу поверену му митрополију, митрополит Николај обратио се окружницом 6. августа 1892. године свештенству и српском народу, саветујући их да поштују државне законе и да их савесно врше, али и „да љубите свету православну цркву своју, и по њезиним правилима живот свој проводите; да брижљиво његујете школу и просвјету народну; да неслогом и личним зађевицама не расточавате свој и народни живот, излажући се праведној клетви потомства свога; да се добро и братински слажете са суграђанима својим друге вјере, другог имена и племена, поштујући њихове светиње, а своје чувајући и љубећи”.
Како је Мандић био даровит и образован, врстан проповедник, искусан у црквеној служби, природно је да се од њега као митрополита очекивало много. Очекивања је испунио. За четири и по године колико је био на трону Зворничко-Тузланских митрополита урадио је много. Стрпљивим радом завео је нужан поредак у епархији. Издао је 36 наредби, које сведоче са коликом ревношћу и разумевањем је вршио епископску дужност. Једном од првих наредби тражио је од свештенства да му се достави списак свештеничких удовица, којима је од земаљских средстава израдио годишњу помоћ. Обезбедио је помоћ и многим сиромашним свештеницима. Залагао се за оснивање епархијског фонда; нажалост, у томе није успео. Да би подигао ниво свештеничког образовања, позивао је образоване људе из Србије да дођу у Тузлу, али се они тим позивима нису одазивали. Саставио је и одштампао обрасце за матице и разаслао их свим парохијама бесплатно. Трошак око штампања на његову молбу исплатила је земаљска влада. Да би се учино крај дивљим браковима, куповини и продаји женске деце као и великом броју развода, издао је Уредбу о склапању брака. Свештенству је наредио 9. маја 1894. године да три недеље узастопно у цркви обавесте народ „да у смислу црквених и грађанских закона од селе неће нико моћи у часни брак ступити, док не испуни све прописе законске”. Посебну пажњу је посветио верској настави. Неуморно је обилазио своју епархију и поучавао поверени му народ. Подстицао је подизање нових цркава. Од 1893. до 1897. године осветио је новоподигнуте цркве у Пожарници и Пурачићу. Његовом иницијативом започете су још многе народно-црквене грађевине, које ће бити довршене по његовом одласку на Дабробосанску епархију. За ово кратко време саграђени су и освећени парохијски домови у: Пожарници, Јасеници, Осјечанима, Српској Грапској, Градачцу, Сандићима, Обарској, Батковићу и Загонима. Рукоположио је већи број свештеника јер је био свестан колико је важно да ниједна парохија ни један дан не буде без свештеника. Имајући у виду шта је за кратко време учинио на трону Зворничко-Тузланских епископа није ни чудо што су савременици за њега говорили да је „био такав архијереј каквог Босна никада дотле није имала”.
НИКОЛАЈ МАНДИЋ (1840-1907)
МИТРОПОЛИТ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ