Страницу одржава
ДАНИЛО
митрополит дабро-босански
1769.
После „укидања" Пећке патријаршије за првог митрополита дабро-босанског Цариградска патријаршија је поставила 1769. Данила, ранијег егзарха васељенског патријарха. Није нам познато колико се дуго задржао на овој катедри. Нови митрополит се помиње тек 1776.
КИРИЛ
митрополит дабро-босански
1776-1779.
Када је митрополит дабро-босански Серафим остарио, „у споразуму са патријархом и синодом преда он оставку и синод изабере на његово мјесто једнога од његових придворних калуђера, Кирила. Пошто је положио у царску касу уобичајени миријски дар од 6000 аспара, издан му је берат 14. реби-ул-евела 1190, тј. 3. маја 1776. године".
Митрополит Кирил напустио је Сарајево крајем 1778. или почетком 1779. године. Међутим, он се више није враћао у своју епархију.
За време активне службе митрополит Кирил ,је потврдио сарајевски црквени устав, али се не зна када, јер није забељежен датум. Свакако би се са великом вјероватношћу могло мислити
да је то било одмах чим је постао митрополит. Иначе се више ништа даље не зна о њему, нити да ли се вратио натраг или је ко други постављен мјесто њега".
ПАЈСИЈЕ II
митрополит дабро-босански
пре 1793.
Пајсије II наследио је митрополита Кирила. То је могло бити тек око 1793. године, јер је 3. јануара исте године црквена општина у Сарајеву дала митрополиту Пајсију пуномоћ за поправку цркве у Сарајеву која је настрадала у пожару.
КАЛИНИК
митрополит босански
1808-1816.
Митрополит босански Калиник помиње се први пут као потписник синодалног актајуна месеца 1808. године, који се односи на самосталност егзархије Мецова (у Епиру). Његов потпис налазимо и на акту патријарха цариградског Кирила VI из 1815. године, који се односи на спајање „митрополије Нишке и архијепископије Нишавске (то јест Пиротске) у једну епархију,
под митрополитом Нишким Мелетијем. Између осталог [овај патријархов и синодски томос] слика и стање ових епархија после слома нашег првог устанка, као и држање цариградске патријаршије и њених тамошњих архијереја у тим приликама".
ЕВГЕНИЈЕ
митрополит зворничко-тузлански око 1807-око 1808.
митрополит босански 1808. (?)
Митрополит Евгеније наследио је на катедри зворничко-тузланских архијереја митрополита Јоаникија. О митрополиту Евгенију „се зна само по томе што је 1808. замењивао дабро-босанског мирополита Калиника: у ферману од 5. фебруара 1808. упућеном сарајевском кадији, каже се да је босански митрополит Калиник 'ради неких послова' дошао у Цариград и да му се, на молбу Синода и патријарха, одређује за 'наследника' зворнички владика Евгеније. Очигледно је Евгеније био само привремени администратор Дабро-босанске митрополије, јер је Калиник као сарајевски митрополит умро 1816. и наследио га је митрополит Венијамин". Иначе, не зна се тачно када је Евгеније постао зворничким митрополитом и докле је управљао Зворничком епархијом.
ВЕНИЈАМИН
митрополит босански
1816-1835.
Постављен је бератом од 24. октобра 1816. године. Пошто је Цариградска патријаршија била задовољна његовим дугогодишњим радом у Сарајеву, патријарх цариградски Константин донео је одлуку о повишењу ранга митрополита Венијамина и његових наследника у ранг-листи епархија Цариградске патријаршије.
„Пошто се, дакле, и врховни јерарх свете митрополије Босанске и сарајевске, наш у Светом Духу љубљени и драги брат и саслужбеник Господин Венијамин, „каже се у решењу Константинопољског патријарха, „човек не само иначе побожан и украшен архијерејским преимућствима, него и дугогодишњи предводник те епархије – показао да је у вољи не само Христовој Цркви због своје неодступне покорности и вршења свих дужности наспрам ње, него и целој својој, духовно потчињеној му, словесној пастви, којој је многоструко користио, заштићавао је и своју душу за њу давао као јеванђелски пастир, пошто, штавише, и сад кад се бави овде у престоници, не престаје помагати нам, и ревносно запињати, у црквеним пословима који нам наиђу; то смо нашли за сходно да тој његовој епархији и митрополији, која се поред осталог, истиче и својим побожним народом, дигнемо ранг испред неких других, а и његово
високопреосвештенство да почаствујемо како личи црквеној штедроти; те стога одређујемо да он убудуће има ранг после митрополита писидиског; чиме не заводимо никакву нову праксу
него само одржавамо стари обичај, као што је то показано напред. Тога ради пишемо и решавамо саборно са присутнима око нас високопреосвећеним и пречасним архијерејима, нашом у Светом Духу љубљеном браћом и саслужбеницима, да речени високопреосвећени митрополит Босне и Сарајева, пречасни, и егзарх целе Далмације наш у Светом Духу љубљени брат и саслужбеник Господин Венијамин, има од сад па на даље седиште и стајалиште одмах после митрополита Писидиског, и да, кад се случајно налази у престоници, заузима на црквеним скуповима и заједничким стајањима, место испред осталих митрополита чијије степен нижи од реченога; а и његовим ће наследницима остати да, почевши од његовог преосвештенства, уживају част овог унапређења".
Из ове листе константинопољског патријарха, издате маја месеца 1835. године види се да је митрополит Венијами још био у животу маја месеца 1835. године. Према томе, митрополит
Венијамин није умро 1834. године, како је то мислио Владислав Скарић, и берат новом митрополиту сарајевском Амвросију није издат 9 октобра 1834. године већ после маја 1835 године. Иначе, сарајевска „православна општина није била задовољна с њим. Чини се да се мијешао у црквене и школске послове колико није требало, и тражио да му се даје и оно што му се спада. Због тога се општина с њим и процесовала".
АМВРОСИЈЕ
митрополит дабро-босански
1835-1841.
Митрополит Амвросије, Грк по рођењу, рођен је 1791. у Еносу, Румелија. Заузимао је катедру дабро-босанских митрополита од 1835. до 1841. године. Био је један од најбољих Грка епископа међу Србима; чувао је народ и штитио га од насиља. Због тога је дошао у сукоб са турским властима и лишен је епископије. У Цариграду је живео без места, у највећој беди".
Будући без епархије, примио се положаја митрополита буковинских старообрјадаца и основао им вишу јерархију. Иако је ово учинио са знањем аустријских власти, прогнан је из Буковине у Цеље, где је и умро 1863. године.
ИГЊАТИЈЕ I
митрополит дабро-босански
1841 - 1851.
Након уклањања са положаја митрополита дабро-босанског Амвросија, 1841. године, Цариградска патријаршија је поставила дотадашњег митрополита самоковског Игњатија.
Последњи помен о њему имамо из 1851. године, када је за игумана манастира Гомионице поставио јеромонаха Дионисија, који је рођен у селу Граову „у малим Пећима".
ПРОКОПИЈЕ
митрополит дабро-босански
1851-1856.
Митрополит Прокопије управљао је Дабро-босанском епархијом пет година. Због сукоба са сарајевском црквеном општином у питању проширења цркве, Цариградска патријаршија га је повукла 1865. године.
ДИОНИСИЈЕ
митрополит дабро-босански
1856-1860.
После митрополита Прокопија (1851-1856) за новог митрополита дабро-босанског изабран је од стране Цариградске патријаршије Дионисије, Грк по националности, који је по својој просветној делатности остао у најлепшој успомени.
Првих дана месеца октобра 1859. године митрополит Дионисије шаље митрополиту српском Михаилу „једно писмо, у коме моли да се он заузме, да би у Сарајево дошао један добар и
способан наставник, коме би они поверили 'развитак ума младежи' њихове. У почетку свога писма митрополит Дионисије истиче да он са великим негодовањем своје душе посматра оскудност у развитку омладине, која је погођена недостатком наставног кадра. Он се жали на способне просветне раднике, да они избегавају долазак у њихову средину и тако узалуд пропада златно време њихове младежи".
Овај напор добронамерног митрополита Дионисија на културном уздизању његове пастве пропао је јер се у Србији није могло наћи погодно лице, али извори сведоче да је он увиђао потребу да се српска омладина културно уздигне и правилно васпита.
ИГЊАТИЈЕ II
митрополит дабро-босански
1860-1868.
Помиње се први пут у новембру 1860. када је, заједно са осталим синодалним архијерејима у Цариграду, потписао посланицу патријарха цариградског Јоакима II вернима Дебарске епархије „да подигну своме митрополиту Генадију владичански двор, како би му омогућили сталан боравак међу њима".
Митрополит Игњатије II је 1866. године поставио темељ „Босанско-бањалучкој богословији". На тај корак он се одлучио „први од своје воље и жеље ... за љубав народа ... за просвету и
напредак његов, а особито за умни и наравни развитак нашег свештенства." У томе циљу он је не само основао овај школски завод (на подстрек Срба, истакнутих грађана Бањалуке), већ је за његов опстанак и развој поставио управни одбор, прописао правила и осигурао материјалне изворе. Сам је дао, за оно време ванредно велики прилог, 1.000 цесарских дуката, као основни капитал за издржавање ове школе. У својој препоруци за издржавање и напредак овог завода он
„отечески" моли да сви „по својој вољи и могућности „буду у помоћи" овом богољубивом дјелу за превелику корист народну". Умро је 1868. године у Бањалуци.
ДИОНИСИЈЕ II (Илијевић)
митрополит зворничко-тузлански 1865-1868; 1872-1891.
митрополит дабро-босански 1868-1871.
Митрополит Дионисије II рођен је 1838. године у Копиловцима од оца Илије и мајке Василике. По деди Михајлу био је српског порекла. Богословску школу за-вршио је на острву Халци код Цариграда. У чин ђакона рукоположен је 1854, а у чин презвитера 1855. године. Већ као архиђакон постао је архијерејски намесник у Берковици, свом родном крају, а 1860. канцелар Цариградске патријаршије.
После смрти митрополита зворничко-тузланског Дионисија I изабран је 1865. једногласно за његовог наследника. Будући да су његовим радом сви били задовољни, премештен је на сарајевску катедру у знак признања 1868. године. Међутим, због неспоразума са сарајевском прквеном општином уклоњен је са овога положаја 1871. По жељи епархиота зворничко-тузланске епархије поново је дошао у Тузлу 1872. године.
Митрополит Дионисије II је за време турске владавине у Босни своју архипастирску дужност вршио врло часно и савесно, алије након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине дошао у сукоб са новим властима будући да се истицао као Србин и русофил. Поред тога, успротивио се отцепљењу епархија у Босни и Херце-говини од Цариградске патријаршије, а такође и штампању богослужбених књига о трошку аустроугарске владе.
Честити митрополит Дионисије II свргнут је са свога положаја 12. маја 1891. године. Извесно време живео је у Београду и Нишу, а потом се стално настанио у Цариграду. По сведочанству његових савременика, митрополит Дионисије II је „пао у борби за право Православне цркве", као истински борац и национални радник. Умро је у Цариграду 30. марта 1894.
ПАЈСИЈЕ III
митрополит дабро-босански
1872-1874.
После премештаја митрополита дабро-босанског Дионисија у Тузлу, у мају 1872, Цариградска патријаршијаје за новог митрополита дабро-босанског поставила митрополита зворничко-тузланског Пајсија. Пре доласка у Тузлу, митрополит Пајсије био је митрополит видински, одакле су га Бугари, зато што је Грк, протерали из Видина, а митрополитски двор разорили.
Митрополит Пајсије је заузимао катедру Дабро-босанске епархије свега две године. Умро је 1874. године.
АНТИМ
митрополит дабро-босански
1874-1880.
После митрополита Пајсија на катедру дабро-босанских митрополита је дошао Антим, по рођењу Грк. Када је Аустро-Угарска окупирала Босну, на основу конвенције склопљене између Цариградске патријаршије и Аустроугарске, митрополит Антим је своју катедру уступио Сави (Косановићу), првом Србину митрополиту.
