Страницу одржава
МЕЛЕТИЈЕ
митрополит дабро-босански
1713-1740.
После смрти митрополита Висариона († 1708), послове Дабро-босанске епархије, до њеног попуњења Мојсијем (Петровићем) 1709. године, водио је јеромонах Мелетије (Милинковић, Милековић, Умиљеновић). Будући да се нови митрополит Мојсије кратко време задржао у Сарајеву, Дабро-босанска епархија је опет остала без свог епархијског архијереја.
Мелетије, ранији егзарх, постао је митрополит дабро-босански 1713. године „али не дође одмах у Сарајево, него истом годину дана доцније, у октобру или новембру 1714".
За време дуготрајног архипастирствовања био је врло активан на свим пољима. По његовом наређењу написана је књига Хиротонија, а за његово време је подигнута стара црква Светих
арханђела у Сарајеву, којој је поклонио часну трапезу, саковао нову петохљебницу, купио октоих, донете су књиге из манастира Свете Тројице исликана икона пресвете Богородице а епитропи откупише украдено јеванђеље. Умро је у Сарајеву 24. децембра 1740.
ГАВРИЛО II (Михић, Михајловић)
митрополит дабро-босански 1741-1752.
и патријарх пећки 1752.
После смрти митрополита дабро-босанског Мелетија, 1741, „постави се на владичанство Гаврил митропол, босанским". Родом је био из Сарајева. Као син Михајлов презивао се Михајловић. Међутим, два записа га називају Микићем, а Радослав М. Грујић и Војислав Богићевић – Михић.
Већ прве године свога архијерејствовања потписао је пролог који је јеромонах Атанасије (Кецман) поклонио манастиру Рмњу за свој вечни помен и његовог сина презвитера Саве.
Име митрополита Гаврила, који је освећивао антиминсе почевши од 1749, налази се на антиминсима све до 1754. када већ није био у животу. Зато је на два места и избрисано његово име, јер су издати после његове смрти, а потписао их је архијереј који их је издао за богослужбену употребу.
По налогу патријарха пећког Атанасија (Гавриловића), митрополит Гаврило је посветио архимандрита Симеона (Кончаревића) за епископа далматинског у манастиру Дужима и о томе му издао одговарајућу грамату 15. септембра 1751. године.
Поред поменуте хиротоније, забележена је још хиротонија коју је извршио 6. октобра исте године у манастиру Свете Тројице над свештеничким кандидатом Видом, кога је и замонашио" и надене име мени, каже Вид, Василїе попъ Гоиковићъ по удовщву, и попова .м. цркви Надомрка (?) у раму светаго Димитриа".
Митрополит Гаврило није остао на својој катедри до избора за пећког патријарха, јер „в лето господніє 1752. месеца маига 4. нїзложенїе с престола босанскїе мїтрополїи Гаврїла Мїхїћа в
Травнїке прї корте светлаго господина везїира Ахмет-паше Ђупрїлїћа, ї оглашенїе вь Сараеве прї судейском доме сего месеца в 10-тї день".
Збачени митрополит Гаврило је исте године постао пећким патријархом" после Атанасија II и да му је берат издат 6. Х 1752. год. рачунајући по грегоријанском календару (27 зилкаде хиџр.
1165). Али он је пре истека 50 дана од дана кад му је издат ферман умро, а на његово место је дошао његов имењак Гаврило син Николин, пре тога митрополит нишки".
Будући да је свега око педесет дана био патријарх, за „своје савременике он је био 'мними' патријарх: Да се зна когда се постави мними патриарх Гаврїл лета 1752".
Патријарх Гаврило (Михајловић) није ни устоличен, а патријаршијско право је предао, пет дана пре своје смрти митрополиту нишком Гаврилу.
ПАЈСИЈЕ I (Лазаревић)
митрополит дабро-босански
1752-1759.
Након свргнућа митрополита Гаврила (Михајловића) са положаја дабро-босанског митрополита, за новог сарајевског митрополита посвећен је 8. јула 1752. године Пајсије (Лазаревић), архимандрит манастира Пиве. Хиротонију су у Пећи извршили митрополити: нишки Гаврило, ваљевски Пајсије и велешки Дионисије. За њега је забележено да је био „доиста човјек мирне и попустљиве природе". Умро је у Сарајеву 13. фебруара 1759.
ВАСИЛИЈЕ (Бркић Јовановић)
митрополит дабро-босански 1760-1763.
и патријарх пећки 1763-1772.
Последњи Србин на пећком трону пре другог гашење Пећке патријаршије је Василије (Бркић Јовановић), син Јована, учитеља из Сремских Карловаца. О његовом школовању познато је само да је учио „латинску" школу Емануила Козачинског. Патријарх Арсеније (Јовановић Шакабента) врло рано га је прихватио, замонашио, примио у статус придворних монаха и
произвео у чин протођакона. У то вре-ме, 1746. године, постао је ктитор познатог бакрореза Богојављења, рад Христофора Жефаровића, који се данас чува у Музеју Српске православне
цркве у Београду.
Средином 1749. године морао је напустити своје родно место, јер га је епископ бачки Висарион (Павловић), администратор Карловачке митрополије, осумњичио да је неправилно руковао
патријарашким приходима, и склонио се у један манастир у Србији. Крајем исте године налазимо га у Птују, а 1752. у Топли код Херцег-Новог.
Митрополитом новобрдским и косовским постао је 1756. и те године посетио је манастир Грачаницу. Декрет патријарха пећког Кирила о избору Василија за митрополита дабро-босанског прочитан је у Сарајевском храму Светих арханђела 21. маја 1759. године. Међутим, нови митрополит појавио се у Сарајеву тек 12. децембра 1760. године. Пећким патријархом постао је 1763.
Оклеветан од сродника збаченог патријарха Кирила за шпијунску активност, патријарх Василије свргнут је са свога положаја и заточен на острву Кипру, али је успео да утекне са
Кипра ујужну Далмацију, а потом у Јањево, одакле је преко јужног приморја доспео у Црну Гору 1767. године. Овде је боравио све до 24. октобра 1769. године, иако није нашао заједнички језик са митрополитом Савом (Петровићем).
У Црној Гори патријарх Василије упознао се са кнезом Јуријем Владимировичем Долгоруковим приликом његовог доласка у Црну Гору ради објашњења да је Шћепан Мали најобичнији авантуриста. Са њим је патријарх Василије пошао у Трст, а потом у Ливорно руском адмиралу
грофу Алексију Орлову. У жељи да најзад дође до неког тихог пристаништа у Русији, којој је чинио услуге, патријарх Василије је у мају 1771. године стигао у Беч. Овде се сусрео са својим познаницима са патријарашког двора у Карловцима, митрополитом Јованом (Ђорђевићем) и бачким епископом Мојсијем (Путником). Обојици се обратио за помоћ. У међувремену је добио сагласност да се може настанити у Русији. Патријарх Василије није дуго живео у Русији. Умро је 10. фебруара 1772. године у Петрограду и сутрадан је сахрањен у Благовештенској цркви. Патријарх Василије се бавио и књижевним радом. За време свога боравка у Црној Гори написао је Службу и Синаксар св. Василију Острошком.
ДИОНИСИЈЕ (Никшић)
митрополит новобрдски 1762.
митрополит дабро-босански 1763 (?)
Пре избора за митрополита новобрдског, како се види из његовог записа на једној књизи „Дїонvсїи ω Никшич'скога племена" био је пећки епископ и игуман, а за митрополита новобрдског је хиротонисн у Пећи 24. новембра 1762. године. Сви су изгледи да Дионисије није ни отишао у Сарајево, јер се већ исте године помиње у запису урезаном у паперти пећке саборне цркве као „Дїонvсїи Нїкшїчъ архїереи Новобрьдски".
СЕРАФИМ
митрополит дабро-босански
1753-после 1790.
У време „укидања пећке патријаршије", 1766, на трону митрополита дабро-босанских затекао се митрополит Серафим, Србин по народости, човек „образован и просвећен, склон испосничком животу", пострижник Рилског манастира у којем га је и хиротонисао за епископа штипског патријарх пећки Кирил „када је овај 1753. г. посетио Рилски манастир".
Постоји мишљење да је он окупио око себе затечене српске архијереје у Цариграду 1758. године, ради избора новог пећког патријарха место патријарха Гаврила, који је своју катедру
напустио.
Име митрополита Серафима нашло се међу именима оних епископа што су предложили да се укине Пећка патријаршија. Он је наведен као шести потписник, а потписао га је, на основу овлашћења, скопски владика Константин.
После „укидања" Пећке патријаршије дао је свој глас, опет преко скопског митрополита Константина, за избор новог призренског митрополита.
У вези са његовим архипастирским радом сачувано је неколико записа. Наиме, 1766. године осветио је антиминс за цркву у селу Раткову код Кључа, а 11. септембра 1768. године за цркву Св. апостола Петра и Павла у селу Врућици. Исте године помиње се на једном надгробном крсту села Јошавке код Бањалуке.
Као пострижник манастира Светога Јована Рилског, митрополит Серафим је 7. септембра 1770. године преписао параклис светоме Јовану Рилском и поклонио га Рилском манастиру. Овај параклис је „најглавнији и најјачи доказ да је овај архијереј по народности Србин..."
„Лепота и чистоћа нашег језика, које нам пружа овај докуменат, а које прави Грк покрај најбољег труда и воље никад не би могао да постигне, затим сам факат да он пише, односно
преписује славенску књигу, да се служи нашим писмом и употребљава наш језик, уз то и његова два потписа из 1770. и 1790. г. – несумњиви су докази, покрај већ наведених, да он није
био Грк већ Србин, и то последњи Србин на дабро-босанској митрополитској столици.
Овом приликом потребно је истаћи једну чињеницу достојну пажње и признања, наиме факат да митрополит Серафим поклања пажњу књизи, доприноси њеном ширењу улажући и свој лични труд".
На трону дабро-босанских митрополита, на који је дошао у не баш младим годинама, митрополит Серафим је био више од десет година, а када је „био врло остарио и по његовом признању постао неспособан за вршење дужности", поднео је оставку на дужност.
Изгледа да је митрополит Серафим након одступања са трона још дуго живео, јер се помиње у једном запису у Отечнику Рилског манастира 1790. године. Међутим, тешко би се могли сложити са бугарским научником Ј. Ивановим да је митрополит Серафим после Дабро-босанске епархије „управљао Самоковско-дупничком митро-полијом, коју је од старости, захваливши се,
напустио".
Митрополит Серафим је вероватно умро у Рилском манастиру, где би требало потражити његов гроб.
