Страницу одржава
ВЛАДИСЛАВ МИТРОВИЋ (1913-1992)
ЕПИСКОП ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ
Војислав Митровић (у монаштву Владислав) рођен је 26. маја 1913. године, у познатој учитељској породици, као једно од седморо деце. Рођен је у Старом Селу код Гламоча од оца Исаије, учитеља и песника, и мајке Стаке рођ. Наерловић. Основну школу је завршио у Гламочу, Гимназију у Приједору, Богословију у Сарајеву. Богословски факултет Српске Православне Цркве завршио је у Београду.
Из љубави према историјским наукама уписао се 1948. године на Философски факултет Београдског универзитета (IV група – Историја Византије, општа и национална историја). Дипломирао је 1953. године са одличним успехом на тему „Богомилство у Византији”.
Пре избора за епископа радио је у Црквеном суду у Бања Луци од 1. децембра 1932. до 1. октобра 1934. године, затим као вероучитељ од 19. марта 1940. до 1. маја 1946. године у Бања Луци, Књажевцу и Неготину. Године 1946. престала му је служба активног државног службеника. Време од 1947. до 1950. године провео је у Београду. Свети архијерејски синод поставља га 22. августа 1950. године за суплента Богословије Светога Саве у манастиру Раковици. Монашки постриг примио је у манастиру Раковици 15. маја 1952. године. Замонашио га је митрополит Дабробосански Нектарије, предсказавши му да ће бити његов наследник. У чин јерођакона рукоположен је на Видовдан 1952. у цркви Св. кнеза Лазара у Београду, а у чин јеромонаха на Светога Саву 1953. године. Исте године одликован је достојанством синђела; 1955. године произведен је на Св. Саву у чин протосинђела.
Као професора Богословије Светога Саве, Свети архијерејски сабор изабрао га је 3. јуна /21. маја 1955. године за епископа Захумско-Херцеговачког. Наречење новоизабраног епископа Владислава било је у суботу 30. јула исте године у Саборној цркви у Београду. На наречењу су учествовали: патријарх Српски Викентије, митрополит Дабробосански Нектарије, епископ Тимочки Емилијан, епископ Сремски Макарије, епископ Бањалучки Василије, епископ Банатски Висарион, епископ Будимски Герман и епископ Топлички Доситеј. После наречења служено је бденије на коме је чиноначалствовао наречени епископ Владислав. Хиротонисан је сутрадан у недељу 31/18. јула 1955. године у београдској Саборној цркви. Хиротонију је извршио патријарх Српски Викентије (Проданов) уз саслужење Дабробосанског митрополита Нектарија, Будимског епископа Германа и викарног епископа Топличког Доситеја. После хиротоније патријарх Викентије је новом епископу предао жезал пожелевши му да његов будући архипастирски рад буде на корист и добро Цркве Христове и историјске епархије Захумско-Херцеговачке.
Потом је нови епископ одржао прву архијерејску беседу у којој је између осталога рекао: „И сада, када полагањем руку Ваше Светости и руку остале Високопреосвећене браће Архијереја, благоизволисте светим вашим молитвама низвести на мене слабог и немоћног благодат највишег Архијерејског звања, не могу а да не применим на себе речи псалмопевца Давида 'Срце моје јако лупа, остави ме снага моја и вид очију мојих, ни њега више нема:’ ” (Пс. 38, 16). Настављајући даље нови епископ каже: „Свестан сам да овим часом престаје мој лични живот, јер како каже Премудри Соломон 'Сви дани великодостојника су његова мука, а послови његови брига, ни ноћу се не одмара срце његово’ (Проп. Сол. 2, 23), и знам да у свакодневном животу и раду, ако хоћу да будем пастир добри, морам ‘душу своју давати за овце своје.’ ” На хиротонији је био и један број Херцеговаца. Обраћајући се својој будућој пастви новохиротонисани епископ каже: „Иако лично не познајем Херцеговину, али ми је позната њена славна историја, а исто тако и историја још славније светосавске, старе Хумске епархије. – Одувек сиромашна земаљским богаством, Херцеговина је била, а и сада је богата духовним благом, те је кроз читаву нашу историју носила заставу православне цркве и националне мисли, и дала Српској цркви велик број светитеља и Божијих угодника, а нашем народу дала је низ родољуба, јунака и песника. У два минула светска рата дала је Херцеговина безбројне жртве на олтар слободе, и свакодневно се у баруту и диму гушила, у огњу и пламену горела, у сузама и крви купала и мученицима светлила.” Подсетио је да је према досадашњим историјским подацима шездесет и други епископ епархије Захумско-Херцеговачке, коју је основао Свети Сава и која је у „току своје дуге и славне историје из редова својих архијереја дала толике исповеднике и светитеље Божје, родољубе и дипломате, знане и незнане, почев од Светог Саве, првог српског просветитеља, Св. Данила, сјајног биографа српског, Антонија Соколовића, братанца патријарха Пећког Макарија Соколовића, обновитеља Пећке патријаршије, па све до светитеља и исцељитеља митрополита Св. Василија Острошког и најновијих афричких мученика и народних бораца митрополита Леонтија и Серафима, и последњег исповедника: кротког митрополита Петра Зимоњића. Уздижем своје очи к њима и молим их да буду молитвеници пред престолом Божијим за моју смерност у тешкој архијерејској служби”.
Епископ Владислав је устоличен 25/12. септембра 1955. године у катедралном храму Сошествија Св. Духа у Мостару. Устоличење су у име Светог архијерејског синода извршили митрополит Дабробосански Нектарије и Бањалучки Василије. Свету архијерејску Литургију су служили сва тројица архијереја уз саслужење осам свештеника и једног протођакона. На крају Литургије епископ Бањалучки Василије је прочитао са амвона грамату Светог архијерејског синода о избору Владислава за епископа Захумско-Херцеговачког. Присутном народу представио га је митрополит Нектарије и препоручио им да га слушају и помажу у раду. Затим је епископ Владислав уведен у архијерејски трон, одакле је одржао веома упечатљиву и садржајну беседу. Свештенство и народ су са одушевљењем примили новог епископа.
На епархију Захумско-Херцеговачку епископ Владислав долази у изузетно тешко време. За време Другог светског рата народ, свештенство, као и црквени објекти ове епархије претрпели су велика страдања. Порушени су и опљачкани многи манастири и цркве. У епархији је био мали број свештеника и монаха. Какво је било стање најбоље сведоче речи еп. Жичког Василија, који каже да му је било жао где су еп. Владислава оставили после устоличења.
ВЛАДИСЛАВ МИТРОВИЋ (1913-1992)
ЕПИСКОП ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ
РАД У ЕПАРХИЈИ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ
ПОСЈЕТА ПАТРИЈАРХА ГЕРМАНА ЕПАРХИЈИ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ И АДМИНИСТРАТОР ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ
РАД У ЕПАРХИЈАМА ДАБРОБОСАНСКОЈ И ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ
ПОСЈЕТЕ И КАНОНСКА СЛУЖЕЊА ДО 1980. ГОДИНЕ
ПОСЈЕТЕ И КАНОНСКА СЛУЖЕЊА ОД 1980. ГОДИНЕ