Страницу одржава
НИКОЛАЈ МАНДИЋ (1840-1907)
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ
После смрти Дабробосанског митрополита Георгија Николајевића Дабробосанска митрополија била је упражњена преко девет месеци. Решењем аустријског цара и угарског краља Франца Јосифа И од 7. новембра/26. октобра 1896. године у споразуму са Цариградским патријархом Антимом VII и Синодом Цариградске патријаршије именован је за Дабробосанског митрополита Николај Мандић, дотадашњи Зворничко-Тузлански митрополит. Одлуком цара Франца Јосифа И од 5/17. децембра 1896. године митрополит Мандић је истовремено одређен за администратора Зворничко-Тузланске митрополије до њеног попуњавања.
Чим је обавештен да је изабран за Дабробосанског митрополита Мандић је 24. новембра / 7. децембра 1896. године обавестио свештенство и народ своје нове епархије да ће устоличење бити у Сарајеву 8/20. децембра. Одмах су почеле припреме за дочек и устоличење. Припремљен је веома свечан програм.
Митрополит Мандић је последњу архијерејску службу као митрополит Зворничко-Тузлански служио у Тузли на Никољдан 6/18. децембра 1896. године. На Литургији је било много народа који је дошао да се опрости од свог омиљеног архијереја. У опроштајној дирљивој беседи митрополит је поучио паству да чува своју веру прадедовску и да живи у братској слози. Истог дана после подне кренуо је возом за Сарајево испраћен од многобројног народа: православних, римокатолика и муслимана. Увече је стигао у Добој где је преноћио. Сутрадан ујутру 7/19. децембра наставио је пут преко Маглаја, Жепча, Зенице, Илијаша, Високог до Сарајева. Првог и другог дана на успутним станицама митрополита је поздрављао народ, свештенство и чиновништво. Све је то било увод за оно што му је било припремљено у Сарајеву. Воз је приспео у Сарајево 7. децембра у 13 сати и 20 минута. На станици је било много народа који је дошао да види свога новога владику. Одмах по изласку из воза добродошлицу му је пожелео председник Српске сарајевске општине, трговац Глигорије Јевтановић. У свом говору г. Јевтановић је истакао велику потребу доласка Његовог Високопреосвештенства, да доведе у ред „запуштену и на рубу пропасти православну Цркву у овој Архидијецези”, стављајући му на срце благо и добро Цркве и народа српског. Митрополит Мандић је одговорио кратко, али са толико живости, да је његов први говор у Сарајеву дубоко дирнуо све присутне. „Вјерност и оданост према Његовом Величанству нашем Господару цару и краљу, љубав према мојој светој вјери прађедовској и моме милом народу, то је тројица за коју ћу ја живјет и умријети: а вас мили народе и свештенство позивам и молим, да ме у томе потпомогнете.” Затим је митрополита поздравио барон Кучера. За то време су ређане кочије којих је било више од стотине. Пошто је у друге по реду ушао митрополит поворка је кренула према Старој цркви. Од железничке станице па до Старе цркве направљен је шпалир у два реда од народа и младежи. Српски домови су били окићени тробојницама и царским барјацима. Није било прозора на коме није било двоје или троје, који су посматрали пролазећу поворку кочија. Народ је одушевљен клицао а митрополит је обема рукама благосиљао. На улазу у Стару цркву стајало је у два реда по шест девојчица Више српске девојачке школе у бело обучене. Једна од њих, Драгица Јевтановић, поздравила је митрополита у име ученика српских сарајевских школа. У кратком говору она каже: „У овоме свечаном тренутку при ступању у овај стари свети храм, поздрављам Ваше Високопреосвештенство у име ученика и ученица овдашњих српских школа са српским поздравом: Добро нам дошао, дични Владико! – у сто добрих часа ступио у овај дом божји: на срећу овдашњег народа српског, свете православне цркве и српске школе! Име Твоје, наш Архипастиру дај Боже, да буде златним словима убиљежено у историји српске просвјете у Босни.” На самим вратима цркве стајало је свештенство на челу са архимандритом Венијамином Николајевићем и двојицом ђакона. Пошто му је предат „жезал” и мандија, коју је обукао, митрополит је ушао у цркву, целивао престоне иконе и свету трапезу. У храму га је поздравио члан Конзисторије прота Стево Давидовић. Изразивши радост митрополитовим доласком прота каже: „У Вашему новоме животу, у Архипастирским подвизима очекује Вас и велика апостолска дужност и потешкоће у обдјелавању винограда Господњег: али нека Вас то ни најмање не смућује. Ваша мудрост и опробано искуство, уз помоћ Божију, чиниће, да ћете Ви то све лако сносити моћи. Уз то, потпомагаће Вас љубав и оданост Вашега милог свештенства и пастве, која ће се радо одазивати захтјевима, напутку и савјетима свога драгог црквенога поглавара.” Пошто се митрополит кратко захвалио кренуло се према Новој цркви. Митрополит је ишао под Небом, са стране је било по шест девојчица обучених у бело, а на обе православне цркве звонила су звона. После благодарења, које је у Новој цркви служио архимандрит Венијамин, митрополита је поздравио члан Конзисторије прота Васо Поповић. Прота Васо је истакао да се митрополитовом доласку радују Црква, свештенство и народ. „Сретна је данас ова Дабробосанска митрополија, јер јој долази владика, који је и кадар и снажан; који и хоће и умије да буде прави пастир свога стада, прави отац свога народа.” Захваливши се на поздраву и на величанственом дочеку митрополит је уверавао присутне да ће му једина и свагдашња брига бити добро и благостање свете Цркве, коју сачињава богољубезни народ. Тако је изгледао дочек митрополита Мандића у Сарајеву, дочек који се дуго памтио.
Сутрадан у недељу 8/20. децембра у Новој цркви служена је Света архијерејска Литургија. Служили су нови Дабробосански митрополит Николај Мандић и Захумско-Херцеговачки митрополит Серафим Перовић уз саслужење десет протојереја, девет свештеника и четири ђакона. После Литургије у цркву је дошао царски комесар Јован Апел. Пошто је барон Апел заузео место у владаочевом столу, кога је овом приликом замењивао, прочитао је котарски престојник Иван Савић царско-краљевски указ којим се барон Апел именује комесаром при „иншталацији” митрополита Мандића. Потом је прочитана царска диплома, којом се Зворничко-Тузлански митрополит Николај Мандић именује митрополитом Дабробосанским. Почетак и завршетак читања поздравио је плотуном постројени батаљон војника. Сарајево и околину о овом свечаном чину обавестила су плотунима 24 топа. Затим је барон Апел прогласио Николаја Мандића за законитог Дабробосанског митрополита. Захваливши се владару на указаном поверењу, митрополит Мандић се обратио свештенству и народу истакавши да је од својих младих дана научио од својих предака, међу којима је толико њих служило Цркви Православној и Св. олтару – славити Бога и утврђивати се у спасоносној вери својој. Замолио је свештенике и народ да га у томе настојању напретка Цркве Православне потпомогну, јер би он сам без њихове помоћи мало шта могао учинити. Према вери треба гајити љубав и оданост а уз то и љубав међусобну, која је основ и темељ свих хришћанских врлина. Ако тако буду у заједници и љубави радили, онда се не треба бојати никакве спољашње силе која би могла угрозити православну веру, за коју су толики дедови и прадедови њихови знали на коцу и конопцу издисати. Овим дивним говором митрополита Мандића, који је учинио дубок утисак на присутне, завршена је ова незаборавна свечаност. Послеподне, митрополит Мандић је у своме двору примао депутације представника власти, народа и свештенства, које су му пожелеле успех у раду.
Два дана после устоличења митрополит Мандић је о томе обавестио окружницом свештенство Дабробосанске епархије и наредио им да у свим богослужењима и обредима спомињу његово име као канонског јерарха. Тиме је стављена ван снаге окружница Конзисторије од 10. фебруара 1896. године.
Преузевши управу Дабробосанском митрополијом митрополит Николај и даље је администрирао Зворничко-Тузланском митрополијом до њеног попуњења. То је био разлог да окружницом од 19/31. децембра 1896. године позове свештенство, српско-православне општине и народ митрополије Зворничко-Тузланске да се у свима духовним и црквено-административним пословима, до коначног попуњавања митрополијске столице обраћају њему, односно управи Зворничко-Тузланске митрополије. Свештенству је наредио да у свим богослужбеним обредима и јектенијама спомињу његово име. Овом митрополијом је администрирао до 26. јула 1897. године. Синод Цариградске патријаршије је 29. априла 1897. године изабрао потпредседника сарајевске Конзисторије архимандрита Григорија Живковића за митрополита Зворничко-Тузланског. Бечки двор је овај избор потврдио 17/29. маја 1897. године. Хиротонисан је у Тузли у недељу 26. јула 1897. године. Хиротонију су извршили митрополит Дабробосански Николај Мандић, изасланик Цариградског патријарха, митрополит Захумско-Херцеговачки Серафим Перовић и епископ Вршачки Гаврило Змејановић. Предајући новом митрополиту жезал управљања митрополит Мандић је нагласио да му бреме владичанско неће бити тешко, јер познаје добри и савесни народ епархије Зворничко-Тузланске; познаје паству, којом је сам четири и по године управљао; познаје народ који уме ценити своју свету веру прадедовску и чувати српске светиње и обичаје. Честитајући новом митрополиту на добијеном, узвишеном епископском достојанству, моли Свевишњега да му пружи своју обилну, превишњу помоћ, да му подари постојано здравље и телесну крепост, да може служити на корист Православне Цркве и свог народа.
Исте 1897. године дошло је до извесне промене граница Дабробосанске и Захумско-Херцеговачке митрополије. На предлог митрополита Серафима Перовића и у споразуму са митрополитом Николајем Мандићем, села Коњичког котара су издвојена од Дабробосанске митрополије и припојена Захумско-Херцеговачкој, а од Захумско-Херцеговачке је узето Рудо и припојено Дабробосанској митрополији.
НИКОЛАЈ МАНДИЋ (1840-1907)
МИТРОПОЛИТ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ