Препоручујемо
Страницу одржава
09. 10. 2023.
30-ГОДИШЊИЦА ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ У ШКОЛАМА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Катихетски одбор
( 30-годишњица постојања)
Ваша Преосвештенства,
Уважени и часни оци,
драги вјероучитељи,
браћо и сестре
Данас је задовољство бити пред вама и са вама, и обратити вам се поводом 30-годишњице увођења Православне вјеронауке у систем основног образовања Републике Српске. Многи би вољели да се истакне и да се нагласи да је то био повратак предмета Православне вјеронауке у наше основне школе. Међутим, одлука Владе Републике Српске из 1992/93. године гласи да се уводи наставни предмет Православна вјеронаука у систем образовања основних школа.
Тачно прије 30 година (1993. године) са почетком, ако се не варамо, другог полугодишта шк. 1992/93. године, уведен је Наставни предмет Православна вјеронаука у систем основног, тада осмогодишњег образовања. Била је то за све нас у Цркви велика радост и велико осјећање задовољства да смо напокон дочекали да послије толико година и деценија у нашим основним школама увео Наставни предмет Православна вјеронаука. Годинама и деценијама комунистички систем је управо преко школског програма, система образовања и васпитања, школску дјецу индоктринирао безбоштвом, окретао их од вјере и наше Цркве, њеног свештенства, а вјерни народ исмијавао, омаловажавао и демонизовао. Сјетимо се само неких домаћих серија и филмова кроз које су нашу Цркву, наше свештенство и вјерни народ исмијавали.Нема те ријечи којом би могли исказати сав негативистички однос тадашњег Школског система према Цркви генерално, а посебно према свештеним лицима. Ту супостојале диференцијације. Све је зависило од тога да ли су (одређена) свештена лица била блискија комунистичком систему, или су држали до свог свештеничког и црквеног достојанства. Све је то, на нашу жалост, регулисала локална, односно, тадашња Републичка државна безбједност.
Увођење Наставног предмета Православне вјеронауке у основне школе створило је и нове и додатне обавезе у структури наше Цркве, односно наших Епархија у Босни и Херцеговини. Тада је пред нама била велика одговорност, посебно нас самих Епископа. Тада смо морали одлучивати гдје и кога поставити за вјероучитеља? Посебно је било тешко за саме свештенике по парохијама, који су први морали прихватити додатну обавезу предавача Наставног предмета Православне вјеронауке.
Иако смо ми епископи тражили 1992. године увођење Наставног предмета Православне вјеронауке у школе, нисмо се довољно посветилиприпреми за реализацију истог. Били смо, морамо признати, неприпремљени за овако велики и узвишени догађај.Довољно је да кажемо да нисмо имали нити наставног плана, нити програма Православне вјеронауке.Лутало се по старим, прије Дргогог свјетског рата програмима, и још старијим.
Не требамо изгубити из вида да се све ово дешава у вријеме рата, ратних околности и на жалост ратне трагедије.Ово наше поприлично несналажење трајало је све до 1996. године. Тада смо упозорени од Педагошког завода Републике Српске да без наставног плана и програма нећемо моћи ићи даље. Тада смо сјелии направили план и програм Православне вјеронауке. Од тадашњег Министарства просвјете и Републичког педагошког завода добили смо зелено свјетло и одмах кренули у писање првих уџбеника Православне вјеронауке по разредним плановима и програмима. Тек пошто смо угледали у нашим рукама и у рукама наше школске дјеце нове уџбеникеПравославне вјеронауке осјетили смо велико задовољство и нисмо жалили уложеног труда и рада.
Тридесет година вјеронауке је, с једне тачке гледишта, мали период, али са аспекта урађеног и оствареног за ових 30 година је велики период. Епископски савјет наших пет Епархија (Дабро-босанске, Бањалучке, Зворничко-тузланске, Захумско-херцеговачке и Бихаћко-петровачке) сав терет вјеронауке пренио је на Катихетски одбор, који је био сачињен, као и данас, од десет чланова, по два из сваке епархије, и Нас као Предсједника Катихетског одбора.
Осим наставног плана и програма који смо начинили и добили верификацију од Епископског савјета и Светог архијерејског синода, морали смо и правно регулусатистатус Катихетског одбора. Нисмо могли бити неформална група.Написали смо и судски верификовали Статут Катихетског одбора. Тиме се Катихетски одбор пројавио као правни субјект. И све до данас учињено резултат је рада и труда Катихетског одбора, његових појединачних чланова и његових Комисија, које су увијек радиле и одрађивале велике послове за наставни предмет Православне вјеронауке. Велико хвала свим саставима Катихетског одбора.
Послије Катихетског одбора морамо изразити нашу велику захвалност и поштовање према свим вјероучитељима који су за ових 30 година, не само учили дјецу, већ их и више од тога – добро васпитавали у православној вјери и побожности.
Образовање и васпитање су два паралелна, али врло често испреплетана пута. Свако позитивно образовање васпитава и свако позитивно васпитање образује.
Посебно мјесто и улогу у цијелом процесу увођења Православне вјеронауке имало је тадашње Министарство вјера Владе Републике Српске. Сам тадашњи министар вјера Господин Драган Давидовић, кога срдачно поздрављамо, чинио је све да Православна вјеронаука, не само будеодлуком Владе административно уведена, већ да добије свој позитиван статус у школама;да свештеници и вјероучитељи буду позитивно примљени у саме школе. Није то било нимало лако, нити једноставно. Јер у школама су и даље радили и предавали исти они наставници и учитељи, који су до прије годину дана имали негативистички однос према Цркви, Богу, свештеницима и вјерном народу. Ми у Катихетском одбору имали смо потпуне информације о рекцијама у одређеним школама и срединама. Међутим, захваљујући субординацијском школском систему: Министарство, Педагошки завод и Управе школа морали су да поступају по новом закону и новим прописима и уредбама. Наши савјети и упутства вјероучитељима били су следећи: имајте смирења и трпљења, а посебно разговарајте са свим вашим колегама наставницима и задобићете ви њихово повјерење. То се дјелимично и десило, међутим, и до дана данашњега постоје одређене школе и саме Управе школа и центри са негативистичким односом према Православној вјеронауци.
Увођење Наставног предмета Православне вјеронауке у систем основног образовања изазвао је у самом друштву, али још више у самим породицама, велики бум и недоумице. Наше друштво није било припремљеноза један овакав чин, а многе породице су биле суочене са питањем: реаговати, односно дати отпор или прешутјети? Захваљујући, можда, ситуацији каква је владала, а била је ратна, ситуација се поприлично смирила те родитељи, па и ђедови и прађедови, иако невољно, али из љубави према својој дјеци и унуцима прихватили су чињеницу да њихова дјеца, односно унуци и праунуци уче Православну вјеронауку. Мала школска дјеца постала су апостоли вјере и побожности. Један старији човјек из Дрвара пришао Нам је и рекао: Владико, мој унук сваке недјеље док ја још пијем кафу прилази ми и каже:ђеде, хајмо у цркву. Данас је, ђеде неђеља. Идемо у цркву да се Богу помолимо. Овај старац није могао да вјерује шта му се дешава. На инсистирање свога унука узео га за руку и по први пут пошао у цркву Светог Саве у Дрвару. Са тог аспекта Православна вјеронаука је наше српске (православне) породицеевангелизирала.Преображавање наших породица и нашег друштва је нужно потребно и том процесу увелико доприноси Православна вјеронаука. Захваљујући Православној вјеронауци, односно дјеци која слушају Науку Господњу и проносе је кроз своје породице. Наше породице постају цркве у малом. Присуство наших вјероучитеља, било да су свештеници, било да су свјетовна лица, итекако су допринијели преображају наше друштвене заједнице. Заједница више не гледа на Цркву као субјекат ван закона, већ на Цркву гледа као на стуб наше нације, државе и културе.
Као што већ рекосмо није Нам било лако, али смо за добробит наше Цркве, нашег Народа и Отачаства све урадили да успијемо. Кад Нам је било најтеже сјећалисмо се наших бораца који су се борили на фронту и животе давали за Нашу слободу. Сама помисао на њих и на њихове погибије потискивала је све наше муке и невоље. Имајући то у виду радовали смо се сваком нашем напретку. Није то била овоземаљска радост, већ радост у Духу Светоме. Били смо и остали свјесни да радимо и стварамо нешто што је суштинско и битно за образовање наше дјеце, за наше будуће родитеље, домаћине, будуће свештенике и епископе, просвјетне раднике и људе многих занимања. Из те општељудске перспективе карактера Православне вјеронауке Ми смо уистину поносни на 30 година рада и стваралаштва.
Наша Православна вјеронаука није, како би неко могао помислити, само сконцентрисана на учење о нашој православној вјери, о Богу и Цркви, већ се она ширила на све плодове наше вјере. И као што свако дрво род рађа и плод доноси, тако је и православна вјера многе плодове донијела и предала нама - почевши од историје, науке, културе и свеукупног људског стваралаштва. Зато смо свему помало посветили дужну пажњу, колико је то било могуће у нашем наставном плану и програму. Зато су се у плану и програму наше Православне вјеронауке нашли и ти садржаји, на шта смо веома поносни. Наши ученици у вишим разредима добијају јако битна знања и информације не само о вјери, већ и нашој нацији, култури, писмености, итд.
Честитајући свим вјероучитељима, прије свега, и ученицима Православне вјеронауке овај 30-годишњи јубилеј призивамо благослов Божији на све и остављамо у наслијеђе једно велико искуство које смо постигли у ових 30 година.
Х в а л а в а м!
митрополит Хризостом
Издвајамо
ЊЕГОВО ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВО
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ
ГОСПОДИН ХРИЗОСТОМ
САБОРНИ ХРАМ РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У САРАЈЕВУ
Фото галерија Митрополије
Дабар - Издавачка кућа Митрополије
