• Митрополит
  •   Митрополија
  •    Историјат
  •   Контакт
  •    Линкови
Биографија    Бесједе    Посланице    Говори и обраћањa
   Управна тијела    Палата Митрополије    Манастири    Храмови    Издавачка кућа
Кратки историјат    Митрополити    Сарајевска Богословија    Новомученици    Страдање цркве


 


Loading...

  Препоручујемо







 

 Страницу одржава

 

 

АРХИВА ВИЈЕСТИ 2016.г

АРХИВА ВИЈЕСТИ 2017.г.

АРХИВА ВИЈЕСТИ 2018.г.

АРХИВА ВИЈЕСТИ 2019. г.


14.06.2022.

ПОЧЕЛО ОБИЉЕЖАВАЊЕ 150-ГОДИШЊИЦЕ ОСВЕЋЕЊА САБОРНЕ ЦРКВЕ У САРАЈЕВУ


У петак, 10. јуна текуће 2022. године, почело је обиљежавање 150-годишњег јубилеја (1872-2022) од освећења саборне цркве у Сарајеву. Наиме, планирано је да се током ове 2022. године Благости Господње кроз више манифестација обиљежи овај јубилеј са завршним крајем мјесеца октобра или почетком мјесеца новембра.


Вечерас је овим поводом, благословом Високопреосвећеног Господина Хризостома, митрополита дабробосанског, Камерни хор Музичке академије у Источном Сарајеву одржао концер у Саборној цркви. Истовремено, овим концертом Камерни хор је обиљежио и навечерје крсне славе Музичке академије Свету Теодосију Тирску. У склопу Концерта предавање о 150-годишњем јубилеју освећења саборне цркве предавање је одржао Високопреосвећени митроплит Хризостом, које доносимо у прилогу ове репортаже.

Сарајево, 10. јуна 2022.

Високопречасни и часни оци,
Драги хористи Камерног хора,
Драга браћо и сестре,

Срећан нам 150-годишњи јубилеј освећења овог нашег саборног храма и 160-годишњица постављања и освећења његових темеља.
Дозволите да вас све поздравим и пожелим срећно и благословено ово музичко вече посвећено великом јубилеју овог нашег саборног храма. Ово је само најава и увод у централну прославу јубилеја који ћемо, ако Бог да, обиљежити крајем октобра или почеткон новембра о.г. Нек сте нам сви здрави и радосни чињеницом да смо почаствовани овим јубилејем.
Нека је слава Богу за све! узвикнуо би свети Јован Златоусти! У историји постојања и трајања пролазимо и као појединци и као Црква између сцила и харидби. Господ нас по својој доброти помаже и избавља, даје нам силу и снагу да изађемо као побједници. Српски народ Сарајева, како читамо из Историје Владислава Скарића управо је у најмрачнијем периоду Отоманске империје 17. и 18. вијека прошао између многих сцила и харидби и као тешки рањеник ушао у бурни 19. вијек, вијек који ће постати препознатљив по великој, данас би рекли, транзицији. То је вијек великог индустријског и информативног напретка. Поробљени европски народи дижу револуције и траже слободу, властити идентитет и национални напредак. У свјетлу тих великих промјена које су се дешавале широм Европе и Америке наш Српски народ устаје у ослободилачке покрете и борбе за слободу. Уистину је 19. вијек био чудесан са сваког аспекта, а највише са аспекта освајања слободе и права народа. Срби Дабро-босанске митрополије, а посебно Срби Сарајева већ половином 19. вијека, осјетивши зраке долазеће слободе почеше да размишљају да изађу из мале и старе сарајевске цркве на Башчаршији и да на западним ободима тадашњега града, и тик поред Башчаршије саграде ову величанствену цркву. Чудесно и охрабрујуће за Србе оног времена. Можда ми савремени Срби данашњег Сарајева то најбоље можемо осјетити и разумјети.
Како читамо из старих новинских чланака 1854. године у Црквеној општини Сарајево почеше размишљати и јавно говорити да граде ''једну велику цркву''. Десило се то за вријеме митрополита Прокопија. У дискусијама и размишљањима било је разних приједлога. Прва замисао била је да се поруши стара црква и да се на њеном мјесту подигне велика црква. На сву срећу та идеја није прихваћена, већ је усвојена друга идеја ''да се купи плац и да се начини велика црква''. За чудо божије, ова идеја и мисли развијале су се чак 5 (пет) година. Али, с разлогом. У то вријеме било је свакојаких превирања у Сарајеву. У самој Митрополији ситуација је у најмању руку била нејасна. Поред митрополита Прокопија појавили су се којекакви хоро-епископи, односно викарни, који су у најмању руку нејасни, а и њихова улога је била дискутабила.
Али, умјесто да елаборирамо ове интерне проблеме саме митрополије желимо вашу пажњу усмјерити на једну врло важну личност из половине 19. вијека, која ће судбински утјецати на опште стање и на сва дешавања у Босни и Херцеговини у другој половини 19. вијека. Ријеч је о Омер-паши Латасу. Наиме, све позитивне промјене у тадашњој Османској Босни и исто тако и Херцеговини почеће доласком овог образованог и исламизираног србина из Плашког у Лици. Он је као високи отомански везир Босне ''дао миг'' раји да крену са градњом богомоља и школа, али да ''чувају његову главу''. Иво Андрић у свом дјелу Омер-паша Латас најбоље нам то дочарава. Андрић је боље него ико прије и послије њега разумио Омар-пашу Латаса. Како је он водио овдашњу политику најбољи је примјер око изградње, односно обнове манастира Глоговца у Јању. Он упућује честите Србе из Јања да иду у Стамбол и траже ферман, а у јавности он изражава своје негодовање што су испословали ферман. Није смио јавно да их подржава, али им је, као и у многим другим мјестима, савјетовао: да граде цркве, али да се не виде са друмова, да звона никако не звоне, па чак и не постављају на звонике и да ''држе језике за зубима''. Они су ''његову главу чували'' и савјете испуњавали.
Иако је Омер-паша Латас већ био далеко од Босне негдје на Истоку у Сирији на другим бојним пољима његова идеја почела се остваривати и у самом Сарајеву. Срби Сарајева су од 1854. до 1862. године купили плац с десне стране ријеке Миљацке и набавили дио грађевинског материјала. Како пишу хроничари темељи цркве су освештани 1862. године уз претходно добијени ферман од султана Абдул Азиза, који је владао од 1861. до 1876. године, а за вријеме митрополита Игњатија II (1860-1868). Темеље је у присуству митрополита освештао прота Стеван Баковић. Градња овог саборног и велељепног храма трајала је десет година, дакле од 1862. до 1872. године када је освећена од стране митрополита Дионисија II Илијевића, или Пајсија II. Наиме, 1872. митрополит Дионисије Илијевић је премјештен на трон зворничких митрополита, а у Сарајево је стигао митр. Пајсије, који ће бити последњи фанариот на катедри митрополита дабробосанских.
Кад је ријеч о току и начину градње овог саборног храма треба истаћи да је он и по том питању јединствен. У његовој изградњи осим православних Срба Сарајева и цијеле тадашње велике митрополије Дабро-босанске, те Срба околних ондашњих земаља – Кнежевина Србије и Црне Горе, Аустро-уграске монархије својим директним прилозима по први пут у историји градње једне цркве учествује и сам османски султан Абдул Азиз. Затим градњу храма подржали су и помогли руски Цар Александар II Романов, кнез Србије Александар Обреновић и књаз Црне Горе Никола I Петровић. Из само поменутих чињеница можемо извући закључак о томе колики је био углед и значај Срба Сарајева, али и цијеле митрополије Дабро-босанске. Није мјесто, нити прилика да анализирамо политичке, геополитичке и интересне разлоге оволиког ангажмана око градње овог храма, већ само истичемо овај детаљ због нас самих, односно нас Срба у Сарајеву који ево славимо и обиљежавамо 150-годишњи јубилеј ове Саборне цркве, да знамо да цијенимо и поштујемо себе и све ово што су нам преци оставили.
Кад је ријеч о угледним Србима Сарајева треба рећи да су сви они подржали градњу. Улога трговачког еснафа сарајевских Срба у градњи овог саборног храма је био од судбоносног значаја. Осим што су били трговци, они су де факто били наши амбасадори на све четири стране свијета и они су не само трговали већ проносили наше име, нашу славу на све стране свијета. Били су кључни у анимирању толико важних приложника и донатора. На првом мјесту морамо поменути Манојла Јефтановића који је са 2000 дуката био највећи појединачни дародавац.
Протомајстор овог велељепног храма био је Андреј Дамјановић (Дамјанов) - Зографски из Велеса. Андреј Дамјановић рођен је у селу Папрадиште, Сјеверозападна Македонија, 1813. године. Потиче из најугледније градитељске породице. Упокојио се у Велесу, 16. август 1878. године. Неоспорно је да је он један од најзначајнијих црквених градитеља Балкана XIX века.
Дамјановић је са својом тајфом (дружином) подигао велики број монументалних православних цркава у Османском царству,  односно у данашњој Сјеверној  Македонији, јужној Србији, Босни,  Херцеговини и Кнежевини Србији. Поред овог велељепног храма његова значајна дјела су: Богородичина црква у  Скопљу, св. Јована Крститеља у Кратову, св. Пантелејмона у Велесу,  храм манастира св. Јоакима Осоговског, св. Николе у Новом Селу код Штипа, св. Николе у Куманову, св. Георгија у Смедереву, Силаска Св. Духа на апостоле у Нишу, Св. Тројице у Врању,  саборна црква у Пироту и цркву Св. Тројице у Мостару.
Кад су му из Црквене општине Сарајево затражили пројекат или нацрт за њихову нову цркву он је одговорио: нема пројекта, али ће бити љепша и од оне у Смедереву и од оне у Нишу. Биће најљепша! И уистину је најљепша од свих горе поменутих.
Како је текла градња и храм ''растао'' расле су и тензије у Сарајеву. Конзервативни сарајевски кругови нису се могли помирити са чињеницом да је наступило ново и другачије вријеме, односно вријеме дјелимичне слободе за рају. Горепоменути конзервативни кругови, који су безброј мука задавали самој Отоманској империји, почели су да формирају тајне одреде, групе дрских људи, које су финансирали, да дижу тензије у Сарајеву са посебним епицентром њихове мржње према храму који се гради, али и према онима који су га градили Србима Сарајева. Али, власт је предузимала адекиватне мјере да спријечи њихове нападе и диверзије. Посебно су им сметале висине: звоника, централне и споредних купола. Најбоље је то стање описао велики крајишник Гавро - Гаврило Вучковић у свом дјелу РОПСТВО У СЛОБОДИ. Султан је дао право и слободу хришћанским народима Империје, како је било дефинисано на Паришкој конференцији 1856., али локални, самозвани заштитници царства и својих привилегија понијели су се насилно како према Србима Дабро-босанске митрополије, тако исто и још жешће и против самог султана. Тако стање и безакоње убрзаће скори пад и распад Отоманске империје.
Како се приближавао датум и дан освећења овог саборног храма тензије су расле да је тадашња власт употребила војску и топове у циљу заштите храма, а исто тако и мноштва Срба Дабро-босанске митроплије и других митрополија у Босни, Херцеговини, Аустроугарској, Србији, Црној Гори који су се ''слили'' са свих страна у Сарајево.
Данас када се сјећамо тих бурних и историјских догађаја из 1872. године не можемо, а да не поменемо још једанпут проту Стевана Баковића те архимандрита Саву Косановића, који су се више од других истакли у цијелом процесу око градње и опремања цркве, као и њеног освећења. Улога архимандрита Саве Косановића је била велика и неизмјерна, посебно у сегменту уређења ентеријера храма. Да би у томе успио кренио је благословом митрополита Дионисија Илијевића у Русију да: 1) прикупља прилог како би покрио преостала дуговања за новосаграђени храм и 2) да набави овај, иза нас, велики иконостас. Законском дозволом самог Цара Александера II Романова и дозволом Светог синода Руске Цркве он је у томе и успио. Прикупио је знатан прилог, али и обезбједио овај иконостас. У овај свети храм својом љубављу и ревношу уградио се и рус архимандрит Игњатије, настојатељ манастира Светог Сергија надомак Санкт-Петербурга, који је благословио да се за овај наш свети храм: 1) изради овај иконостас, 2) живопишу иконе, 3) обезбједе одежде, свети сасуди, јеванђеље и све потребне црквене богослижбене књиге. Велика заслуга за све ово благоугодно дјело припада и професору тадашњег Московског универзитетаа Нилу А. Попову који је топлом препоруком препоручио архимандрита Саву Косановића Светом синоду Руске Цркве и архимандриту Игњатију. И у овом примјеру видимо колико је важно ''имати човјека'' који ће у датом тренутку и потреби помоћи ''да сиђете у бању силоамску''. Због великих заслуга поменутог архимандрита Игњатија кнез Црне Горе Никола Петровић одликовао га је Орденом кнеза Данила. Кроз овај гести кнеза Николе Петровића изражено је јединство Српског народа Сарајева са Српским народом Црне Горе које се до данас чува и његује у овом светом храму.
О даљњој историји овог храма биће говора неком другом приликом, али морамо рећи да је она страдална као и Српски народ Сарајева, али и поред тога постојана, непоколебљива и свједок свијету у овом времену. Мора се рећи и истаћи да је овај саборни храм обиљежио Сарајево за сва времена као град мултикултуралности и мултирелигиозности. Ако Сарајево упоређујемо са Јерусалимом по Авраамовским вјерским заједницама онда овај наш Саборни храм морамо упоредити са храмом Христовог васкрсења у Јерусалиму. Кроз градњу и освећење овог храма 1872. године поробљени Српски народ Сарајева васкрсао је из гроба ропства и тираније. Зато, радујмо се и веселимо се у овом 150-годишњем јубилеју.
Посебно желимо захвалити се нашем Камерном хору Музичке Академије у Источном Сарајеву, који нам је у поводу крсне славе Музичке Академије у Источном Сарајеву, свете Теодосије Тирске, коју сутра славимо, припремио нам ову музичку манифестацију. Срећна вам и благословена Крсна слава, драги нам хористи!

Митрополит Хризостом, с.р.

Љетописац РаНиКо

ФОТОГАЛЕРИЈА

 

 

АРХИВА ВИЈЕСТИ 2019. г.

 


ПРОГРАМ СЛУЖЕЊА ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА МИТРОПОЛИТА ДАБРО-БОСАНСКОГ ГОСПОДИНА ХРИЗОСТОМА У ЈУНУ, ЈУЛУ И АВГУСТУ 2022. ГОДИНЕ

Издвајамо

ЊЕГОВО ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВО
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ
ГОСПОДИН ХРИЗОСТОМ

 


САБОРНИ ХРАМ РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У САРАЈЕВУ

Фото галерија Митрополије


Дабар - Издавачка кућа Митрополије


Нови број часописа "ДАБАР"

АРХИВА ЧАСОПИСА "ДАБАР"

АРХИВА ВИЈЕСТИ 2016.г

АРХИВА ВИЈЕСТИ 2017.г.

АРХИВА ВИЈЕСТИ 2018.г.

АРХИВА ВИЈЕСТИ 2019. г.