Ф О Т О Г А Л Е Р И Ј А

АРХИВА ВИЈЕСТИ 2016.г

АРХИВА ВИЈЕСТИ 2017.г.

АРХИВА ВИЈЕСТИ 2018.г.

29.09.2019.

СУБРЕГИОНАЛНА КОНФЕРЕНЦИЈА У САРАЈЕВУ

У организацији Међурелигијског вијећа БиХ-не, а у сарадњи са амбасадом Велике Британије у Сарајеву и другим пословним партнерима, у Католичком школском центру у Сарајеву, одржана је, 25. и 26. септембра ове 2019. године Субрегионална конференција на тему Одржавање мира кроз грађење повјерења и помирења.

Конференцију су својим присутвом и обраћањима отворили чланови Скупштине МРВ-ћа БиХ-не Господин Јакуб Финци, тренутно предсједавајући Вијећем, муфтија Хусеин ефендија Смајић, митрополит дабробосански Господин Хризостом и надбискуп врхбосански Господин Винко кардинал Пуљић.

Конференција је окупила преставнике и изасланике Цркава и вјерских заједница те делегиране представнике међународне заједнице, домаћих власти и институција. Основни циљ Конференције био је афирмација мира и помирења кроз стварање повјерења међу народима као и међу припадницима цркава и религија. Посебан акценат стављен је на питање подршке жртвама сексуланог насиља у рату 1992-1995. године.

ГОВОР МИТРОПОЛИТА ДАБРОБОСАНСКОГ

ГОСПОДИНА ХРИЗОСТОМА

Ваша Узоритости,
Ваше Екселенције,
Ваше Еминенције,
Даме и Господо,

Све Вас у своје лично име и у име пуноте митрополије Дабро-босанске срдачно поздрављамо. Изражавамо велико задовољство да можемо и као члан скупштине Међурелигијског вијећа БиХ-не поздравити Вас и изразити лично задовољство чињеницом да је Међурелигијсковијеће организатор ове и овакве конференције. То је показатељ преданог дугогодишњег рада Међурелигијскогвијећа.
Ова Конференција као што видимо и читамо посвећена је проблему ратних последица у Босни и Херцеговини. На жалост, многе су ратне последице међу нама и у нама. Изгубљени животи, нестале читаве породице, села и градови, изгубљена повјерења, националистичко-шовинистичка раздражљивост. Све су то последице протеклог међуетничког рата у БиХ-ни. Али једна је последица посебна и веома деликатна, а тиче се сексуалног насиља почињеног у рату 1992-1995 године. Премда су иста и слична насиља, у принципу редовни пратиоци ратних сукоба, последњи ,,наш” рат утолико је био трагичнији и посебан из разлога што је био наш унутрашњи рат, односно рат између нас самих (срба, хрвата и бошњака), - нас који смо вјековима живјели заједно, који смо задњих непуних педесет година живјели у миру слози, љубави и слободи, нас који смо вођени идејом братства и јединства! Одједанпут смо пропали у међусобна непријатељства. И гле, показаше се све наше слабости али и моралне извитоперености нашег друштва. Анализирајући те појаве и девијације долазимо до сазнања да су се дубоко у нашим подсвијестима скривале наше туробне прошлости, наши духовни ментални сукоби и разлике. Наше подсвјесно покренуло је све оно што нам се дешавало од 1991-1995. године.
Као најгори облик наношења бола, увреде и понижења својим доскорашњим пријатељима и комшијама било је сексуално насиље, којим се повријеђујене само личност жртве, већ и породица, заједница, вјерска заједница – Црква!
Након окончања ратних сукоба и успостављања мира у Босни и Херцеговини јавља се нови социолошки проблем, а то је стигматизација жртава сексуалног насиља. Раније, у рату нанешено зло, користи се у мирнодопској фази као средство за повређивање личности, породице и нације. Ново друштво у ком смо се нашли није изнашло рјешења којима би се трауме сексуалног насиља превазишле. У микросрединама упире се прстом у жртве сексуалног насиља. Оне су изложене поругама, оговарањима и презиру, умјесто саосјећања и емпатије. Због тога смо данас овдје да разговарамо о томе како чланови породица, друштва, цркава и вјерских заједница морају изнаћи рјешења за спречавање стигматизације жртава сексуалног насиља. Цркве и вјерске заједнице у сарадњи са друштвом и државном влашћу морају изналазити рјешења за овај проблем. Да је лако није, али немамо право ћутати о овоме. На жалост, што се више о овоме говори све је више проблема и неразумјевања.
Неки мисле да је довољно само исказати сажаљење према жртвама сексуалног насиља. Међутим,треба имати у виду чињеницу да је свако сажаљење у контексту датих друштвених односа исто тако уврједљиво и дискриминаторно. Личност па и ако је жртва сексуалног насиља не смије постати објект сажаљења. Умјесто тога жртве сексуалног насиља морају бити субјект домаћег и међународног права које ће починиоце ратног сексуалног насиља правно сакционисати.
Повјерење се лако губи, али тешко задобија. У контексту наших историјских односа и ратних дешавања у два свјетска рата и последњег етничког рата видимо и спознајемо како се међуетничка и међувјерска повјерења лако губе, а тешко задобијају. Након Берлинског конгреса и балканских ратова постигли смо колико-толико међусобна повјерења.На жалост, она су у ратним сукобима изневјерена. Али, ми сви заједно другог пута од мира и повјерења немамо, уколико желимо добро и себи и другима. Зато је врло битно изналазити компромисе, који ће бити не нужно рјешење, већ афирмација мира и добра међу нама. Умјесто лоших и непримјерених вокабулара које врло често чујемо у јавном и медијском простору, афирмишимо добру вољу и поштовање других. Лијепа ријеч отвара све капије. Свака непримјерено изговорена ријечје фрустирајућа, и опаснија и од самог оружја. Зато нам је веома битно бирати ријечи и неповрјеђивати једни друге, како би на тај начин остварили минимум услова за повјерење.
Без помирења нема ни мира. Мир нам је неопходан. Мир је оно за шта се сви молимо, али врло често га убијамо својим непромишљеним поступцима.
Поздрављајући вас још једанпут изражавамо наду да ће ова Конференција допринјети миру и узајамном помирењу на овим нашим немирним просторима.

Хвала Вам,
Хризостом
митрополит дабробосански, с.р.

Љетописац РаНиКо