Страницу одржава
САВА КОСАНОВИЋ (1839-1903)
ОСТАВКА, ПРОГОНСТВО И СМРТ
Васељенски патријарх је под притиском Двора касније уважио оставку митрополиту Косановићу. Оставку је потписао 10. септембра 1885. године. О овоме је обавештен митрополит Косановић 15. септембра. Митрополит је сутрадан (16. септембар) о усвојеној оставци обавестио Сарајевску српску општину. Вест да је оставка уважена узнемирила је православни живаљ у Сарајеву. Двадесет четири најугледније личности написале су телеграм цару Фрањи Јосифу I у коме га моле да митрополита Саву задржи на трону сарајевских митрополита. Све је било узалудно. Митрополит Косановић је био пензионисан са 3000 форинти годишње. За администратора је до избора новог митрополита именован архимандрит Ђорђе Николајевић. Декретом Земаљске владе у Сарајеву од 9. октобра 1885. године као место боравка митрополиту Косановићу је одређен Беч.
После пензионисања и повлачења са трона митрополита Косановића, влада му није дозволила да остатак свог живота проведе на свом имању. У томе је нарочито неумољив био министар финансија Калај. Пошто је одслужио опроштајну службу у Старој сарајевској цркви и опростио се од присутног народа, који је испунио цркву и порту, напустио је Босну и отпутовао у Цариград, где је остао неко време. Из преписке са његовим наследником митрополитом Ђорђем Николајевићем видимо да је Васељенском патријарху и усмено објаснио разлоге своје оставке. Интересантно је да је и патријарх писао властима у Бечу да се Косановићу дозволи да се настани у Сарајеву, што није уважено. При оваквим молбама напомињано је да је Косановићева обавеза да се настани у Бечу, у противном биће му ускраћена пензија. На овоме је инсистирано, јер у Бечу је најлакше могло да се мотри на Косановића. Из Цариграда је Косановић отишао у Јерусалим, где је провео од 12. децембра 1885. до краја априла 1886. године. Из Јерусалима се вратио у Цариград, где се задржао недељу дана, а одавде је отишао у Свету Гору. Из Свете Горе поново се вратио у Цариград. Аустроугарски посланик у Цариграду поново га је подсетио да му је Беч одређен за место сталног боравка. Тешка срца Косановић је најзад отишао у Беч.
Митрополит Косановић је тешко подносио туђину, а Беч поготову. Побољевао је од астме, па је чешће напуштао хладни Беч и лечио се по аустријским бањама. Користио је сваку прилику да негде отпутује. Тако је 1887. године провео на путу шест месеци. Овом приликом је посетио патријарха Александријског Софронија, чији је био гост, Каиро и манастире на Синајској Гори. Из Каира, преко Александрије и Атине, вратио се у Беч, где је стигао априла 1888. године.
Због болести митрополит Косановић је молио бечке власти да му дозволе да наредну зиму проведе у благим египатским пределима. Пошто је добио дозволу кренуо је крајем децембра 1888. године из Беча и преко Београда стигао у Солун. Аустријска посланства, конзулати и агенције добили су упутства да прате Косановићево кретање и да о томе достављају извештаје. Са свих станица где се задржавао слати су исцрпни извештаји министру иностраних послова. И поред праћења, агенти нису могли да предвиде да ће митрополит Косановић из Грчке отићи у Црну Гору. Наиме, Косановић се из Солуна јавио кнезу Николи с којим је одржавао везе још од 1886. године. Уместо да отпутује у Палестину он је под именом Дионисије Николић отпутовао у Црну Гору. У Бар је приспео 17/29. децембра 1888. године. Из Бара је отишао на Цетиње, где га је братски примио митрополит Митрофан Бан. Он му је указивао посебну пажњу до краја његовог живота.
Косановић се за стално настанио у Улцињу, где је купио кућу на самој морској обали. Међутим, из штампе видимо да је често путовао по Црној Гори и да је учествовао у свим важним догађајима. Путовао је и изван граница Црне Горе. Године 1892. године боравио је у Цариграду. По мишљењу историчара желео је да скрене пажњу на себе, јер је призренска митрополија била упражњена. Том приликом посетио је острво Халку, где се због болести задржао неко време. Поред Цариграда посетио је још Каиро и Јерусалим, а потом се вратио у Црну Гору.
Постојала је могућност да Косановић 1893. године постане митрополит у Скопљу. Ту могућност наговестио је Цариградски патријарх. Кад је то дознао Калај, затражио је од министра иностраних послова и посланика у Цариграду да то онемогуће свим средствима. Изгледа да се митрополит Косановић није нарочито ни борио за тај избор, јер је био свестан околности и свога здравственог стања.
Године 1896. умро је у Сарајеву митрополит Дабробосански Ђорђе Николајевић, наследник митрополита Косановића. Међу многобројним телеграмима саучешћа Конзисторији у Сарајеву стигао је из Улциња и кратак телеграм митрополита Косановића у коме стоји: „Примите моје искрено сажаљење у губитку доброга митрополита Николајевића. Бог му душу помиловао.”
Митрополит Косановић је 1897. године, поред домаћина митрополита Митрофана Бана, у Цетињу дочекао српског краља Александра Обреновића. Краљ је посебну пажњу указао митрополиту Косановићу и одликовао га Орденом Св. Саве првог степена. Иста одликовања су добили митрополит Митрофан Бан, архибискуп Барски Милиновић и песник Јован Сундечић.
Пажљивим прелиставањем штампе уочиће се да је митрополит Косановић у Црној Гори често служио. Има доста кратких информација у којима се саопштава да је служио заједно са домаћином митрополитом Митрофаном Баном. Један такав случај, коме је посвећено више места у штампи, јесте освећење цркве Св. Василија Острошког у Никшићу 28. августа 1900. године. Ова црква је задужбина кнеза Николе Петровића. Осветили су је митрополити Митрофан Бан и Сава Косановић уз саслужење више свештеника. Том приликом митрополит Косановић је приложио цркви седам кандила, које је израдио сарајевски златар Мића Авдаловић. На освећењу су поред кнеза Николе и књегиње Милене били кнез Мирко, кнез Петар Карађорђевић са синовима Ђорђем и Александром. Према неким проценама било је преко 12.000 душа.
Иако је живео изван Босне, митрополит Косановић је пратио шта се тамо догађа. Када је год тражена помоћ за подизање споменика некој значајној српској личности или оснивано неко српско друштво, он је био међу првим приложницима. Када је 1902. године у Сарајеву основано друштво „Просвјета” које је имало за циљ да помаже Србе ђаке у средњим и високим школама, Митрополит је друштво материјално помогао. На дан Оснивачке скупштине послао је поздравни телеграм. Велику суму новца је уложио и у једну чатрњу за воду у свом родном селу, које је имало великих проблема са водом преко лета. По њему ова чатрња се звала „Владичина вода”.
Живот митрополита Косановића је био тежак и мукотрпан. И у таквим околностима налазио је времена да се бави научно-истраживачким радом. Своје радове објављивао је у Јавору, Источнику, Гласнику српског ученог друштва, листу Словинац, и Босанској вили. Пажљивим прегледом ових часописа уочићемо да је неке радове објављивао под псеудонимом, да би избегао неугодности од аустријских власти. Значајни су његови описи старих ћириличких књига и рукописа. Објављивао је натписе са старих надгробних споменика као и записе са старих књига. Публиковао је путописе: Пут на Синај; успомене: Помени из манастира Житомислића; мемоарски текст: Из мемоара Протопоп Недељка; чланке: „О богумилима”, „Пропаст манастира Бање”, „О босанским архијерејима”, о епархијама: Дабробосанској и Захумско-Херцеговачкој. Његова песма „На Јордану”, певана је уз гусле, што говори о његовој популарности у народу. Пада у очи да су богословски радови митрополита Косановића малобројни. У богословске радове спадају: „Кратки животопис Свете првомученице и равноапостолне Текле”; „О појасу Свете Богородице” и „Оглас са двери”.
Посебну драгоценост представља преписка митрополита Косановића. Већина тих писама је објављена. Сигурно је да има и необјављених писама; ако би се пронашла и објавила, значајно би употпунила његов животопис. Из доступне литературе сазнајемо за његову преписку са Васељенским патријархом, властима, Сарајевском црквеном општином, митрополитом Српским Михаилом, Иларионом Руварцем, српским дипломатом ђенералом Савом Грујићем, др Лазаром Томановићем, истакнутом личности на двору кнеза Николе, Лазаром Аничићем из Трста, Дионисијем Миковићем, свештеником и писцем из Рисна, и митрополитом Ђорђем Николајевићем. Преписку са митрополитом Николајевићем објавио је Димитрије Руварац.
Од митрополита Косановића сачуван је приличан број окружница. У њима забрањује присилне бракове као и бракове између блиских сродника; тражи податке о сваком свештенику и његовој парохији; захтева да свештеници не венчавају војне обвезнике без дозволе надлежних власти; да доставе податке о српско-православним школама како би црквена власт имала бољи надзор над њима; упозорава свештенство и народ на опасност од римокатоличке пропаганде; тражи да се у парохијама устроје протоколи; да се у његовој епархији не примају на поклон и не уносе у цркве сумњиве књиге и иконе без архијерејског благослова; да се не постављају темељи цркава без питања и благослова архијереја; да се достављају Конзисторији подаци о крштенима, венчанима и умрлима; да се у парохијама устроје протоколи; да се доставе Конзисторији подаци о крсним славама и који домаћин коју славу слави; да се венчања не врше ноћу; да се поводом хиљадугодишњице словенских апостола Кирила и Методија у храмовима служи Литургија и одржи пригодно слово, итд. У празничним окружницама позива вернике на мир, слогу и узајамно праштање. Већина ових окружница објављена је у Дабробосанском источнику од 1881. до 1885. године.
Митрополиту Косановићу су одата признања за његов рад самим тим што је био члан Српског ученог друштва, Српске краљевске академије, почасни члан Свесловенског добротворног комитета у Петрограду, Антрополошког друштва у Бечу, Књижевног одбора Матице српске, редовни члан Одбора музејског друштва у Сарајеву и дописни члан Царског и краљевског повјеренства за уметничко-историјске споменике у Бечу.
Астма од које је боловао митрополит Косановић све је више узимала маха. Прилично исцрпљен умро је у уторак 11/23. фебруара 1903. године у својој кући у Улцињу. Сахрањен је 13. фебруара у цркви Св. Николе у Улцињу. Опело је служио митрополит Цетињски Митрофан Бан уз саслужење пет свештеника и протођакона Радичевића. Колико је поштован митрополит Косановић видимо и по томе како су новине забележиле да је на спроводу било много муслимана и римокатоличких свештеника. Архибискуп Барски послао је свог изасланика. Од блаженопочившег митрополита Косановића опростио се дирљивим говором митрополит Митрофан Бан. Од многобројних телеграма саучешћа поменућемо телеграм Цариградског патријарха, Петроградског митрополита и свих српских архијереја.
Поводом смрти митрополита Косановића у многим листовима су објављени некролози. У њима су поред основних биографских података истакнуте заслуге митрополита Косановића на црквеном, националном и просветном пољу. У неким некролозима, какав је некролог који је објавио познати свештеник и историчар Димитрије Руварац, изнете су и неке мање замерке овом великом јерарху Српске Православне Цркве. Од многобројних некролога издвајамо некролог др Новице Ковачевића Граовског објављеног у Гласу Црногорца 1903. године. У њему се између осталог каже: „Велико звоно Цетињског манастира ономадне је огласило престављање Високопреосвештеног митрополита Хаџи Саве, а тужно су му се одазвала звона по свој Црној Гори, и преко њених граница по цијелом Српству (...) Склонивши се у улцињској тишини, под благим поднебљем на најјужнијој тачки нашега приморја ради свога већ поремећеног здравља, које му није допустило ни да се прими понуђеног му рашко-призренског митрополијског пријестола, он је ту проводио своје мирне дане радећи око своје баште и помажући мјесну сиротињу, која ће за њим љуто процвилити и која ће његов гроб благословима обасипати.”
Од митрополита Косановића је сачуван жезал у Старој сарајевској цркви, сребрна чаша на Цетињу и један штап у манастиру Острогу на коме пише: „Штап је дрво са ријеке Јордана, држаљка грана мавријског дуба, подарен митрополиту Сави од игумана Св. Саве Освећеног у Палестини 1885. године.”
Познато је неколико тестамената митрополита Косановића. У тестаменту од 29. марта 1896. године митрополит Косановић је оставио цркви Св. Василија Острошког у Никшићу: две куће са баштом у Улцињу; затим у Валденосу: 286 корена маслина, 33 рала земље и једну приземљушу за стоку. Истој цркви је завештао: одежде, круну, штаку и све сребрне ствари.
У другом тестаменту од 26. маја 1901. године оставио је Српској краљевској академији у Београду део новца и хартије од вредности. Од овог завештања требало је да се оснује фонд под његовим именом из чијег би се интереса награђивала књижевна или црквено-историјска дела сваких десет година а која би се тицала Босне и Херцеговине. Нажалост, ова задужбина у Српској краљевској академији није активирана.
У трећем тестаменту између осталог стоји: да се новац од продатог његовог покућства подели црквама у Улцињу, библиотека да се поклони цетињској читаоници, а од 3.000 фиорина да се у Никшићу код цркве Св. Петра и Павла – ако Господар дозволи – начини гробница у коју би се пренели његови земни остаци из Улциња. Непокретно имање у Босни уступа српско-православном народу босанско-херцеговачком, као почетак оснивања фонда за српско-православну препарандију сарајевску. У случају да се не оствари тај завод, онда да се фонд припоји фондовима Тузлића и Николајевића за оснивање српско-православне гимназије.
Митрополит Сава Косановић није заборављен од својих наследника. Редовно су у Саборној цркви у Сарајеву служени парастоси за покој душе блаженопочившег митрополита и држани пригодни говори. Те догађаје је редовно бележила штампа. Тако је у сарајевском Братству за 1930. годину објављено да је 17. фебруара исте године служен парастос у сарајевској Саборној цркви на коме је говорио митрополит Дабробосански Петар Зимоњић. У подужем говору истакао је заслуге митрополита Саве за цркву и народ, његов допринос књижевном и научном раду, као и његов црквено-политички значај у историји наше Цркве и народа. По мишљењу митрополита Петра име митрополита Саве је ушло у општу црквену историју.
Из изложеног може се закључити да митрополит Сава Косановић својим неуморним, пожртвованим и несебичним радом, спада у ред крупних фигура које је у прошлости дао српски народ. У историји је остао запамћен по великом националном, верском и културном прегалаштву у доба када је петвековно турско ропство заменила аустроугарска окупациона власт, која се показала исто тако опасном по верски и национални идентитет као и претходна и са којом је овај велики јерарх наше Цркве водио борбу. Тешка борба против прозелитизма Римокатоличке цркве, уније и асимилационе политике окупаторске власти, резултирала је немогућношћу дужег останка митрополита Саве Косановића на трону митрополита Дабробосанских.
САВА КОСАНОВИЋ (1839-1903)
ЖИВОТ ДО ИЗБОРА ЗА МИТРОПОЛИТА
ОСТАВКА, ПРОГОНСТВО И СМРТ