Loading...

 

 

 Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава

САРАЈЕВСКА БОГОСЛОВИЈА
САРАЈЕВСКА БОГОСЛОВИЈА-ПРВА ВИСОКА ШКОЛА У БОСНИ


Од престанка рада Бањалучке богословије 1875. године па до окупације Босне и Херцеговине од Аустрије 1878. године, у овим крајевима није било ниједне богословске школе, али било је српских основних школа. Постојала је и Српска гимназија у Сарајеву која, нажалост, престаје са радом 1883. године због сметњи од окупаторске власти и услед материјалних потешкоћа. Тим више осећала се потреба за отварањем богословије. Ниво образовања тадашњег свештенства у Босни и Херцеговини био је веома низак. Требало је новим школованим кадровима попунити приличан број упражњених парохија. Према подацима из 1882. године у Босни и Херцеговини чак 33 парохије биле су упражњене.

Акција за отварање богословске школе покреће се у Сарајеву, пошто је Сарајево било војнички, административни, политички, просветно-школски, економски и верски центар. Поред седишта Дабробосанских митрополита Сарајево је имало богату и угледну Црквену општину. Акцију за отварање богословије водио је архимандрит Сава Косановић. Он је по свом националном и црквено-просветном раду био већ познат; уживао је велики углед не само у Сарајеву него и у целој Босни. Први његов покушај, из марта 1879. године, да од аустријских власти добије дозволу да отвори богословију завршио се неуспехом. Овај неуспех није обесхрабрио ни зауставио Косановићева настојања. У споразуму са Црквено-школском општином он јула 1879. године подноси Земаљској влади у Сарајеву „Кратки нацрт” о оснивању богословије. У образложењу свог предлога Косановић је констатовао необразованост свештенства у Босни и Херцеговини и истакао потребу да се током наредне четири године пружи могућност свештеничким кандидатима да се образују за свој позив. Предложио је да се отвори семинаријум у Сарајеву за који би било потребно пет до шест професора. Ако би власти дозволиле да се отворе три семинаријума – у Сарајеву, Мостару и Тузли, онда би за сваки од њих била потребна по три професора. Прве године примали би се ученици који су завршили четири разреда основне школе; друге године они који су поред основне завршили и један разред гимназије или реалке; треће они који су завршили два разреда гимназије или реалке. Тако би се после десет година рада у семинаријуме уписивали кандидати потпуно спремни за даље школовање. Што се тиче материјалних трошкова, нацртом се предвиђа да имућнији свештеници плаћају за своје синове књиге, одело и храну; рачуна се и на помоћ српског народа у Босни, која би била разрезана на цео православни народ и уз државни порез скупљана. Недостатак средстава надокнађивала би влада из државних прихода.

Нацртом је било предложено да се предају следећи предмети: црквена историја оба Завета, старословенска граматика, Свето писмо, литургика, пастирка, догматика или катихизис, наука о правилном свршавању Св. Тајни и других обреда црквених и црквено појање. Поред духовних, ако буде услова, предложени су за наставу и ови предмети: српска граматика са писменим саставима, хигијена, наука о земљодјелству, рачун и нешто из природнице. Оно што је веома битно, нацртом је разграничена надлежност државе и Цркве у погледу семинаријума.

Влада је из својих интереса показивала спремност да удовољи жељи Косановића и Срба у Босни. С једне стране, отварањем богословије желела је да задобије наклоност Срба у Босни и, с друге стране, да спречи школовање питомаца из ових крајева у Београду и Призрену, пошто су они по повратку са школовања ширили националну пропаганду, што влади није ишло у прилог. Зато је Косановићев нацрт предат на разматрање владином тајнику др Милутину Кукуљевићу. Он је прилично брзо израдио „Привремену основу об устроју богословског училишта за православно свећенство Босне и Херцеговине у Сарајеву”, где је у дванаест чланова изнео мишљење владе о овом питању.

„Привременом основом” је углавном усвојен Косановићев нацрт, али има и разлика. У чл. 2 прихваћени су богословски предмети које је Косановић предложио, с тим што је додат грчки језик, а од световних предмета сеоско господарство и дијететика. У чл. 3 тражи се да се догматика предаје на „старословенском језику”, остали предмети на „народном босанском језику” (ћириличном писму). Трајање и услови за примање у школу исти су као и у Косановићевом нацрту. Предвиђа се да се после осам година рада богословије примају кандидати који су завршили осам разреда гимназије и положили испит зрелости. По чл. 4 професоре именује Земаљска влада у споразуму са митрополитом и управником богословије, а то могу за прве четири године бити чланови сарајевске Конзисторије. На крају школске године обавиће се испит коме председава управитељ, а у испитни одбор улазио би по један свештеник из сваке босанскохерцеговачке епархије, с тим што и Земаљска влада има право да пошаље свога представника (чл. 8). Од сада не може нико постати свештеник без завршене богословије (чл. 10). У погледу материјалног издржавања школе, предвиђено је да свештенички синови плаћају за своје издржавање, те да сваки свештеник годишње уплаћује у благајну богословије 10 форинти. Православне породице би уплаћивале 14 нов. Наменски прилози ишли би у богословску благајну. Недостатак новца, док се не оснују школски фондови, надокнађивала би Земаљска влада (чл. 11). Благајном би управљао митрополит и Конзисторија или управитељ богословије са професорским саветом и два члана црквеног одбора (чл. 12).

Архимандрит Косановић и четири члана Црквене општине саставили су примедбе на „Привремену основу” 19. децембра 1879. године. У погледу наставног програма предложили су да се предаје српски језик и књижевност и немачки као државни језик; да се уведу предмети: реторика, логика, антропологија и психологија на српском језику и да се догматика предаје на српском, а не старословенском језику; да се омилитика, пастирка и дијететика предају првих година по отварању школе, а не, како предвиђа „Привремена основа”, тек после пет година рада. Управитељ богословије треба да буде лице које ужива поверење не само владе него и поверење народа. Састављачи примедаба су против тога да чланови Конзисторије буду професори. Они се противе и ставу да будући наставници треба да се школују на вишим богословским училиштима у Аустрији са стипендијама Земаљске владе, него захтевају да се шаљу на универзитете на којима се предају православно-богословске науке, тј. на духовне академије у Русији. Даље траже да годишњим испитима председава митрополит као црквени поглавар и свештенички старешина; у случају спречености, митрополита замењује управитељ богословије. Подносиоци примедаба на захтев владе дали су предлог о згради у којој ће радити школа и о изгледу ђачког одела. Док се не подигне зграда богословије, школа привремено може да се смести ниже нове цркве. „Одијело би морало бити једнолико за све клирике, у виду неке униформе: дугачка долама од мрке или плаветне сукнене материје; појас плаветан (или од коже); краћа хаљина до сниже кољена у виду шкутељке (нешто између капута и бунде) и горња дугачка хаљина; чизме и кадифели капа, од које ће се поднијети форма.” Што се тиче материјалних средстава за издржавање будуће богословије, прихватили су углавном предлог Земаљске владе.

Очигледно је да се Земаљска влада „Привременом основом” борила да обезбеди себи више учешћа у управи школом, чему се Косановић са члановима Црквене општине супротставља. Њему је био циљ да школа има националан карактер, и у том смислу предлаже да се међу наставне предмете уврсти српски језик и књижевност, у чијем оквиру би се обрађивала и српска историја кад као посебан предмет већ не постоји. Нарочито је инсистирао да се настава држи на српском језику, насупрот „народном босанском језику”, да управитељ школе и професори буду православни Срби и да се школују ван Аустрије, на православним универзитетима. За све ове захтеве Косановић је имао и те како јаке разлоге – због опасности од унијатске пропаганде.

Године 1881. Косановић постаје митрополит Дабробосански. Као личност од утицаја он сада користи своје пријатељске везе и обраћа се свима који му могу помоћи да се богословија отвори. Боравећи у Бечу приликом свадбе царевића Рудолфа, лично је молио цара Фрању Јосифа да помогне оснивању богословске школе у Босни. Цар му је обећао „сву наклоност и потпору ради уређења теологије (богословије)”.

Митрополит Косановић се обраћао и појединцима за које је мислио да могу утицати на власти да се отварање богословије убрза. У приватном писму др Милутину Кукуљевићу наглашава да би могао изгубити љубав, уплив и поверење у народу, које иначе има у великој мери, ако би се и даље отезало са остваривањем његових захтева; јер народ ће доћи до жалосног сазнања да митрополит за њега (народ) није ништа учинио, него да је само из народа постављен да би влада лакше спроводила своју политику преко њега. Он скида са себе сваку одговорност пред Богом, владом и народом, јер је покушао да оствари све што му је било могуће, поред осталог, и да отвори богословију, која је неопходна за народ и његову будућност.

Упорни митрополит Косановић је 1882. године о питању богословског образовања писао и влади. У подужем писму он објашњава колики значај има образовано свештенство за народ и државу. Зато, упозорава митрополит, „православна богословија не треба да буде једина позиција у економији државној на којој штедња мора да превазилази сваку границу”. У писму Феодору Демелићу, утицајној личности у Бечу, моли да са садржајем његовог писма упозна цара и високо министарство јер као православни митрополит нема поверење у људе у Земаљској влади „којима је поверен реферат и устројство православне семинарије”. На крају писма тражи да му влада пошаље архимандрита Никодима Милаша да му помогне да са успехом заврши све послове у епархији.

Упоран рад митрополита Саве на оснивању богословије уродио је плодом. Министар финансија Калај обавестио је митрополита приватно да је влада дозволила да се отвори богословија, под условом да Црквено-школска општина да погодно земљиште за подизање зграде, а трошкове градње сносила би влада. О овој радосној вести митрополит Сава је обавестио Црквено-школску општину на седници 1. августа 1882. године. На седници је одлучено да се богословија привремено смести у једну од школских зграда. Што се тиче земљишта, Црквено-школска општина није била спремна да у граду уступи погодно земљиште, јер је имала подозрења према школи коју ће држава издржавати. Захваљујући оваквој одлуци влада је почела да отеже са отварањем богословије; обавестила је митрополита да ни она нема погодног земљишта за градњу богословије у граду нити пак у близини. Понудила је земљиште у Илијашу. Због удаљености места, овај предлог митрополит је одбио.

Пошто Црквено-школска општина није дала земљиште за подизање зграде богословије код Саборне цркве, а Илијаш није прихватио због удаљености, митрополит је одлучио „...да бесплатно и драговољно уступим Преузвишеној Влади и моме миломе народу, један дијел мога сопственог земљишта покрај ријеке Босне у селу Рељеву. За накнаду овога земљишта ја не тражим никакве новчане награде осим једне успомене и два метра простора у цркви да ме, кад буде Божја воља, тамо положе ради вјечног мирног почивања”. Оваквом митрополитовом одлуком испуњен је услов владе.

Царским указом од 19. септембра 1882. године одобрено је да се оснује богословија у Рељеву за епархије Сарајевску, Зворничку и Мостарску.

Да би имала контролу над школом, влада је прихватила предлог да се новооснована богословија издржава о државном трошку, да се прими дванаест ученика са завршеном основном школом и петнаест година старости из све три епархије у Босни. Према овом плану из Сарајевске епархије требало је да се прими шест питомаца а из Зворничке и Херцеговачке епархије по тројица. Кандидате предлажу влади епископи, а она доноси коначну одлуку. Влада је одредила плату за професоре, задржала је за себе право да поставља ректора и главног професора, одредила предмете који ће се изучавати. За прву годину одређени су ови предмети: црквенословенски језик, катихизис, Библија И део, српски језик, географија, математика и природопис. Из изложеног се види да је влада имала сва права да уређује богословију. Митрополит Косановић није уложио приговор да се не би одуговлачило са отварањем школе; он је знао да поменути указ, уосталом, нема коначну законску форму.

Богословија је привремено отворена у Сарајеву 30. септембра 1882. године у Ћемалуша улици. Одушевљени митрополит је у свом говору истакао да ће све учинити „да овај завод буде духовна матица, која ће одгајати Богу и православном олтару побожне служитеље, народу проповједнике слова Божјега, а домовини носиоце морала, мира, љубави и братске слоге”. Потом је Митрополит предао Завод на управу архимандриту Ђорђу Николајевићу, кога је влада послала уместо Никодима Милаша. У своме говору први ректор Сарајевске богословије, архимандрит Николајевић, позвао је ученике да за свог највећег добротвора сматрају митрополита Саву „јер овога озбиљним настојањем... ово сјемениште за вас сироте основано је, у ком ћете се издржавати и временом срећни људи постати”.

Школовање је трајало четири године. Поред ректора Николајевића наставници су били: Ђорђе Магарашевић, Стево Прокопић, Иван Поповић, Симо Чајкановић и Петар Ђенић. Школа је била интернатског типа. Први ученици су били: Адамовић Никола из Травника, Бјелановић Ђорђе из Сарајева, Врањешевић Станко из Босанске Крупе, Гргуревић Марко из Ратишеваца, Даниловић Душан из Требиња, Ђокић Тодор из Брчког, Ковачевић Стево из Бихаћа, Павловић Танасије из Обудовца и Пејовић Владимир из Бијелог Поља.

Богословија је радила две године у Сарајеву под именом „Источно православно свештеничко сјемениште”.