Loading...

 

  

 Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава

Светосавска посланица - Сарајево, јануар 2008
Н И К О Л А Ј
ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ, СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ, СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И НАРОДУ НАШЕМ, БЛАГОДАТ И МИР ОД БОГА, СА СВЕРАДОСНИМ ПОЗДРАВОМ:

СРЕЋНА КРСНА СЛАВА СВЕТИ САВА!



Веома давно живео је један принц-монах Свети Сава. Ми га данас прослављамо као принца Српске цркве и родоначелника српског школства. Он у српском народу беше веома мудар, леп и богат човек. Сва врата земаљске славе била су му широм отворена и о њему се знало само са похвалама у страним тадашњим државама. Нарочито суседне државе су га веома уважавале и радо га примале. Растао је у двору свога оца Немање, гдје је припреман за државника. Као образован човек, све је више уверавао оца да је својом побожношћу, богобојажљивошћу и самоодговорношћу, прави његов избор, па га шаље у Хум да се тамо учи управљању државом и стиче све већу љубав према свом народу и послу који га очекује.

Међутим, њега је нешто одвраћало од земаљских чари, а приближавало монаштву и усамљеничком животу, где би се молио за све и свакога. Једина му је жеља била да своју душу спасе, осветливши је Божијом истином и вољом. Хтео је да једино њему служи, у подвижничкој атмосфери у Српској цркви, што је и учинио. После Растковог монашења, његов отац Немања, увиђајући богонадахнуту мудрост у свом најмлађем сину Сави, напушта владалачки престо на сабору у цркви светих Апостола у Расу, одлази у своју задужбину манастир Студеницу и монаши се. Затим одлази принцу монаху Сави у Свету Гору, да тамо у подвижништву живи остатак живота, и подиже манастир Хиландар. Мајка се такође монаши и скончава свој земни живот као монахиња Анастасија, њене свете мошти данас почивају поред Немањиних у манастиру Студеници.

Калуђер Сава и отац му Немања - преподобни Симеон, поред своје родитељске љубави, заједно са својом заједничком монашком љубављу подижу манастир Хиландар. Тај узвик радости, Хиландар, они су каменом оградили, молитвом окадили - да буде непрестано благодарење Пресветој Богородици Дјеви, за монахе светилиште и за анђеле слетиште. Тако, ови наши највећи људи приближили су се нама колико су се приближили Богу, као и ми колико смо се приближили Богу, толико и њима, На свитку који Стефан Немања држи у руци, у параклису Сабора Срба Светитеља у Пећкој Патријаршији пише: „Ако ме оцем својим сматрате, подржавајте мој живот и моје дело“. То је порука оца. Ова порука је и данас актуелна и за Србе обавезујућа, јер је Немања родоначелник наше државности, а Свети Сава отац наше црквености и школства. Ми Срби стално осећамо присуство душа ових великих људи, и то осећамо не само разумом вере, не само необмањивом надом на сусрет и виђење са њима, него видимо додирну тачку у којој се спаја наша синовска љубав са њиховом очинском љубављу. Та очинска љубав је путир и у њему свето Причешће у коме су и поред Господа и сви свети, па и наши свети Оци Сава и Симеон.

Све се ово дешава у Цркви Православној, коју је „основао Син Божији из жртвене љубави према човечанству. Постао је човек, па умревши и васкрснувши за нас, Он је основао Цркву Своју као заједницу којом управља Свети Дух, преко светих Апостола и њихових наследника, православних епископа“, пише благоупокојени епископ Данило. У реду архијереја Српске Цркве овај краљевић принц постао је први Архиепископ српски и духовни вођа своје нације за сва времена. Он није имао деце, али је кроз векове постао отац милиона својих духовних синова и кћери, а и ми смо то исто данас, као што ће бити и они из српског рода који иза нас долазе. Он је био пријатан, али неустрашив; необично леп, а врло скроман; врло активан, али сталожен; друштвен, али ипак усамљен, врло отмен у оба света, те су се многи на њега угледали.

Пре одласка из очевог дома у Свету Гору, Свети Сава је научио да цени вредност одмора и спорта. Увек љубазан, отворен и живахан, са друговима је ишао на јавне игре, безазлене представе, лов и нарочито на војне вежбе, Никада није учествовао у прекомерним задовољствима, гозбама, неумерености у јелу и пићу! Речено је за њега да се никада није смејао, али му је лице увек било насмејано, радосно и за друге симпатично. Његов лични пример је била лекција његовим необузданим друговима.

Уместо да троши време у узалудне ствари, читао је пергаментске списе које му је отац набављао, нарочито оне о религији и историји. Био је редован посетилац светих богослужења у цркви, молио се, постио, давао милостињу сиротињи. Он је био права шибљика из стабла Немањиног, па су се сви дивили његовој честитости. Због необичне честитости и племенитости, брзо је делио добијене дарове другима не задржавајући ништа за себе.

Таштина над таштинама - све је таштина, писао је један богати човек и цар у Староме Завету о развратном животу, пре младог Растка на двадесет и један век, па и Буда такође на Истоку, писао је и аскетски живео на Западу и Фрањо Асишки савременик принца Растка. Ипак, Растков случај тешко је упоређивати са напред наведеним догађајима. Он је био безазлен у души и телу као јутарња роса. О Растку каже стари биограф: „Он је посматрао и видео каква су царства и земаљско богатство, каква су светска слава и луксуз бучни, како су променљиви и пропадљиви: он је исто тако видео сву видљиву лепоту како ишчезава као сенка“. Определивши се за монаштво у својој 17. години живота, се определио да не пожали себе, него је свим бићем својим горео у служењу Богу и другима. Жртвовао је свој лични живот, савлађивао се, мучио, трчао, учио, помагао, мирио, стварао и стварно сачувао живот за себе и за вечност, и дао плодове тога живота, које уживамо и ми после толико стотина година. Обраћајући се вама младима посебно, ево вам идеалног и јеванђелског примера како се треба и где у животу определити. Јеванђеље нам је открило тај чудни закон живота, када оживљава, кад превазилази себе, када воли и када свој живот уткива у живот Божји и живот других богобојажљивих људи. Омладино наша, нема веће радости него осетити Христа и његову љубав у срцу свом. Нема веће среће него усрећити другога, као што је чинио Свети Сава целог свог живота. Ако сте осећали у души призив новог живота, учећи веронауку, ако сте се, као дете мајци, с потпуним поверењем предали Богу, ако сте у души молитвом осећали како вам се цело биће загрева, ако сте све што од Бога долази примали са захвалношћу, ако сте радили Његово дело и творили његово дело, као и друге јеванђелске врлине, онда радите тако и даље.

Један велики писац је рекао: „Ма шта се мислило, ма шта се говорило у овом свету, нико не разуме никога“. Данас, на жалост, не разумеју се многи родитељи и деца, не разумеју се браћа и сестре, не разумеју се пријатељи, не разумеју се супрузи... На жалост, данашњи свет не задовољава ни најневиније тежње човекове душе. Тај свет у коме се скоро на сваком кораку наилази на отпор, на неузвраћену љубав, и други случајеви, није прави свет. Отуда се људи повлаче из света у самоћу, гдје ће у преданој и дубокој молитви понирати у један шири свет у коме се „размичу границе природе, отварају тајанствени извори, познања и пред душом простиру бескрајни хоризонти. Ту су се духовно сјединили с бескрајним, ту је срце наилазило на умирење и душа на узајамност и пуноћу. На такву душу, као мана небеска, пада на богоозарену душу благодатна сила, Као драгост и бисери роне се сузе од додира с Богом. Ту је тиха тежња са небом, вечно тражење и вечно налажење, дубока сагледавања у вечност и детиње умирење душе, преданост Богу и љубав, љубав до краја“, пише благоупокојени епископ Хризостом браничевски.

Ту се душа човекова осећа код куће, ту је њен Очев дом, ту је њен истински свет. Нека су благословени они који с љубављу одужују свој тешки дуг човека, не жалећи себе и не очекујући награду од света. Нека су благословени они који су кроз страдање овога света нашли пут ка Богу, као што је нашао Свети Сава, чију успомену данас славимо, преподобни Симеон Мироточиви и сви српски светитељи, чијим молитвама и удруженим поздравом честитам и поздрављам све вас:

ОД БОГА ДА ВАМ ЈЕ БЛАГОСЛОВЕНА КРСНА СЛАВА СВЕТИ САВА!