Loading...

 

  

 Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава

Божићна посланица - Сарајево, децембар 2008
Н И К О Л А Ј
ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ, СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЕПАРХИЈЕ ДАБРОБОСАНСКЕ, СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА ДУХОВНИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШИМ, ОД БОГОМЛАДЕНЦА БЛАГОДАТ, МИЛОСТ, МИР И БЛАГОСЛОВ, СА СВЕРАДОСНИМ И ДРЕВНИМ ПОЗДРАВОМ:

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Поклонимо се данас, на Божић, Новорођеном Богомладенцу, Господу нашем Исусу Христу, и са вером и љубављу запевајмо са Анђелима и витлејемским пастирима: „Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2,14).

Христов долазак у овај свет израз је Божје љубави према човеку, као што је и цели Његов живот на земљи. Истина, овим речима Анђели нам описују своје виђење Царства небеског, очекујући да тако буде и на земљи, сходно речима Молитве Господње: „Да буде воља Твоја и на земљи као на небу“ (Матеј 6,10).

Пре нешто више од две хиљаде година родио се Месија, проречени у Старом Завету и дуго очекивани Христос. Родио се млади Бог – Богомладенац. Он је у остарели организам, у овоземаљски свет, небеским облагодаћењем унео нову младост, освежење. Отворио је очи људи за далеке хоризонте, открио је бескрајни и невидљиви свет, нашу истинску вечну духовну отаџбину. Као што је Божић празник радости, то је и дан опомене нама, задавања задатка: Он доноси дарове, а очекује уздарје. Његови су дарови истина и љубав. Светлост и топлота долазе од Сунца Правде, од Истока са висине, како се Богомладенац назива у Божићном тропару. Зато је Христос, који је дошао са небеских висина, изјавио: „Царство моје није од овога света“ (Јован 18,38), тј. оно није царство неистине и насиља, него Царство истине и љубави.

Истински Вођа човечанства родио се у мрачној пећини и био је положен на сламу у јаслама. Без сумње, „све цивилизације људске почињале су у простоти као и Христос, а падале у раскоши; стваране су врлинама, а рушене извештаченошћу, рађале се у слами, а гушиле у перју. Није срећан онај ко има највише, но ко има најпотребније,“ вели Свети владика Николај Охридски и Жички.

Да потврдимо ово што наведосмо и изјавама људи овога света. Бивши амерички председник Труман, у својој првој беседи америчком народу, навео је речи Светог Апостола Павла: „А сад остаје вера, нада и љубав, ово троје, али је од њих највећа љубав“ (1 Кор. 13,13). Затим је додао: „Ми ово верујемо, ми ово усвајамо као основно начело нашега живота“. У вези са реченим, није сувишно поменути мисао једног кинеског политичара изнету у божићној посланици своме народу: „Човечанство се не може надати светлијој будућности без следовања Христу, нити постићи прави мир без промене срца сходно Јеванђељу.“ Долазак Господа Христа у овај огреховљени свет веома је значајан догађај у историји света и показује да је Христос неодољив. Пред Њим, Господом Христом, падају све препреке, јер Он, за разлику од других, срца људска осваја љубављу, светом и истинитом. А како да с Њим општимо, разговарамо с Богомладенцем?

МОЛИТВОМ РАЗГОВАРАЈТЕ СА БОГОМЛАДЕНЦЕМ
Још као децу учили су нас молитви. Молитва је ход наше душе према Богомладенцу. И притом, треба увек да пазимо и оцењујемо: да ли је наша молитва увек таква да је Бог прима? Човек који не зна да се моли истрошен је човек и за свагда ће остати овоземаљски. Никада неће постати небески човек, пошто никада неће знати како се користи молитва као средство и помоћ при идењу на небо.

Молитвом се стиче богатство Духа Светога. Ако немамо у себи ово богатство радости, немамо ни богатство мира, личног ни заједничког. Разлог овоме је зацело то што не знамо да се молимо! „Ако иштете и немате,“ говори брат Господњи Јаков, „немате јер погрешно иштете, и на уживања ваша трошите“ (Јак 4,3). Свети Јустин Философ напомиње: „Мир нам је обећао Христос, а молитвом се то богаћење остварује. Тај мир не може да наруши ни неправда младих, ни ситна пакост познаника. Благословена је старост која доноси мир себи и другима! Када би сви људи управо то имали на уму, нико не би изабрао зло у свом краткотрајном земаљском животу знајући да га то води у вечну осуду огња, него би се постојано уздржавао од греха и порока, а украшавао врлинама, не би ли задобио Божју милост и избегао осуду.“

Шта заправо значи молити се искрено? То значи: не само да чистимо грехе своје, него да исцељујемо телесне болести и своје немоћи исправљамо и, такорећи, препорађамо читаво људско биће. „О, какав је непроцењив дар молитве!“ - говори Свети Јован Кронштански. Труди се у молитви и моли се за све, као и за своје укућане, чланове те „домаће Цркве“ (Флм 2) – за чеда своја. Нека Исусова молитва буде просветљење родитеља и деце у тој малој Цркви Божјој. Са најслађим Исусом биће сладосна за све у кући, а семе жалости учиниће вам се као небеска мана.

Још пре неколико хиљада година, мудри цар Давид написао је: „Бејах млад и остарих, и не видех праведника остављена, ни деце његове да просе хлеб“ (Пс 37,25). Ту науку, стицану вековним искуством, примили смо од својих родитеља. Требало би да у те вековне истине упућујемо и млађе нараштаје, ако им желимо добро и ако они себи желе добро. Наравно, требало би да их упућујемо и у оне наизглед мале ствари, које је Србин доскоро знао, а сада почео нагло заборављати, а то су свест и сазнање изражени речима псалмопевца: „Као што отац милује синове, тако ће Господ помиловати оне који га се боје“ (Пс 103,13).

ПОРОДИЦА - ЦРКВА У МАЛОМ
Пољски романописац Сјенкијевич пише како је у хришћанским домовима првих времена провејавао дух молитве, дух верности, честитости и љубави. У своме роману „Кво Вадис“ он излаже слику Рима из тога доба, као и слику једног хришћанског дома у њему. Рим је у то време хучао тријумфима ратних похода и свечаних парада, бучао од дворских интрига и политичких борби, од гладијаторских игара и утакмица сваке врсте, у којима су учествовали многи слојеви римскога друштва. У тој вреви и тривијалности налазио се овде-онде по који хришћански дом, у коме је све зрачило неким тихим и чедним миром и лепотом домаће среће и преданости Богу. Када је римски племић Петроније први пут посетио такав хришћански дом, прво што му је пало у очи било је то хришћанско спокојство. Домаћин породице Аулије Плауције зрачио је миром, као и његова жена, његов синчић и његова усвојеница девојка Лигија. У овом дому је царовао сјај, „нека благост и нека ведрина... која је потицала управо из начина живота који је водила та породица.“ Када је Петроније све то видео и осетио, просто су му се отеле речи: „Како је различит ваш свет од света којим влада наш цар Нерон!“

Требало би прочитати и о другим узорним породицама, па читати Исповести блаженог Августина, затим из живота породице Светог Василија Великог, па оно дивно писмо Антусе, мајке Светог Јована Златоуста. Осетили бисмо атмосферу хришћанске љубави, па се у данашњим нашим породицама не би збивали немили догађаји. Деца би нам била везана највише за родитељски дом, за школу и даље самоодговорно битисање у животу и раду. Истина је да свако осећа бол своје огреховљене душе, који треба надвладавати животом по Богу и Његовом благодаћу. Једино се животом по Јеванђељу стиче мир у души, а Христос је мир човеков, док се тај мир молитвом остварује. Уколико остваримо мир са Богом, стећи ћемо га у својој души, а самим тим моћи ћемо њиме зрачити међу ближњима! О томе миру у души говори онај хроми руски поклоник: „Срдачна молитва ми је доносила толико радости да сам мислио да на земљи нема срећнијег човека од мене... Не само да сам то осећао у души својој, него све што сам видео око себе, изгледало је некако усхићено, и све је упућивало љубави и благодарењу Богу: људи, дрвеће, биље, животиње: сви су ми били као рођени.“ Где су муж, жена и деца у слози сједињени врлинама, тамо је и Христос међу њима. „Где су двоје или троје сабрани у име Моје, онде сам и Ја међу њима“ (Матеј 18,20), напомиње нам Он. Он не тражи ни златни кров, ни блиставе стубове, ни скупоцени мермер, него лепоту душе, трпезу која обилује праведношћу и плодовима милосрђа. Када Он угледа такву трпезу, истог тренутка долази и узима учешћа у сабрању. Он тражи да породица, Црква и школа буду нераздељиво тројство, не само у образовању, него и у васпитању младих.

Још један је предуслов важан - да децу подижете љубављу, праведношћу и примером, јер деца радије прихватају шта радите него шта говорите. Тако ће деца ценити своје родитеље и учитеље, а кроз њих и ваше и своје порекло. Све ово се налази забележено у Светом Писму. А Спаситељ је заповедио: „Иди и ти чини тако!“ (Лука 10,37).

Деца су највећи дар Божји родитељима. То увек треба имати у виду, па ће бити јаснија и одговорност родитеља за њихово васпитање. Ово се исто односи на свештенство наше свете Цркве и на учитеље свих наставних дисциплина у нашим школама. Ту млади расту физички и духовно. Ту стичу све оно што ће сутра чинити као родитељи, као свештеници из средине „царског свештенства“ (ср. 1 Петр. 2,9), или као просветни радници на образовању будућих нараштаја младих. Ако то правилно схватимо, сви ћемо одговорније радити, најпре на васпитању душе, а потом и на стицању интелектуалног образовања.

Увек су породица, Црква и школа имали своје посебно место у друштву, свој мистички простор у коме се узгаја млада биљка која ниче, расте и доноси плод у своје време. Битка за васпитање је битка посебне врсте; она је задатак свих нас, и морамо је водити неуморно, како бисмо од младих створили одговорне људе и предали им наслеђе хришћанских векова.

Са овим искреним мислима, жељама и свешћу о одговорности према свима вама, честитамо вам овај велики хришћански празник Христовог доласка у овај напаћени свет. Чинимо тако, драги моји, како бисмо имали радост у себи и зрачили благошћу око себе, у друштву. Постанимо и ми пламен огњени, јер пламен иде увис, а земља остаје доле. Оставимо земљу доле, а ми постанимо пламенови како бисмо узишли тамо где је Бог, како бисмо постали „вино ново“ (ср. Матеј 9,17). Поздрављамо вас древним и сверадосним поздравом Празника:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!!!
И
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Желимо вам срећну и Богом благословену Нову 2009. годину.