|
Loading...
|
Светосавска посланица - Сарајево, јануар 2007 OД БОГА ВАМ БЛАГОСЛОВЕНА КРСНА СЛАВА, СВЕТИ САВА! Млади Немањић Растко, био је уверен да ће наша мајка Црква увек бити украс светлости. Као њено духовно чедо, огрнут хаљином златом изатканом, одлучује се за изграђивање свога живота подвижништвом и молитвом, старање за душу жртвом и до крви. Сам собом препоручује да покољења српска корачају у родитељску љубав Цркве, која кроз монаштво помаже душу човекову и подстиче правилно васпитање омладине српске и њихове родбине. Овој тихој деци Цркве, какви су монаси и данас, придружио се принц Растко, замонашен у Русику од руских монаха манастира Пантелејмона. На питање чиме ће младић исправити свој пут, Растков одговор је био: „Чувајући Твоје речи Господе“ (Пс 118,9) и још: „Смилуј се на мене, Боже; исцели ми душу, јер ти сагреших“ (Пс 40,4). Ништа у свету није случајно, па ни живот монаха није само оно што се види, него и оно што је сакривено и што се схвата помоћу наших тајанствених чула, или барем вером у свету Цркву. Гледајте како је подвижништво васпитач врлине! Гледајте шта безбрачност и сиромаштво доносе онима који се угледају на Христа! Он их уводи на Небо, чини их грађанима Неба, наследницима Богочовека. Треба нагласити да умножавање монаштва у Цркви, па и у нашој Српској, није ствар прописа ни средстава, него личности које живе овај високи идеал. Као што тражи своје проповеднике, Света Црква тражи у монаштву и личности које познају и савремену проблематику. Ушавши у проблематику православног монаштва, није мали број наших владара и велможа који су, ходећи путем Немањиним и Савиним, сматрали себе слугама Христовим и испред свога народа пришли монаштву. Тешко је поменути сва њихова имена, као што је тешко навести сва дела Светога Саве и његовог оца Немање. По угледу на њих, стотине и стотине, можда хиљаде кнезова, челника, војвода и велможа, ходили су светосавским путем, тј. путем Христовим, као слуге Христове службе. Задужбинама и другим жртвама, спремали су се да буду са Светим Савом и прослављају Бога пред престолом Његовим, Срби су Светим Савом и Немањом васпитавани да не иду кривудавим путем, него, служењем Богу (теодулијом), небеским животом на земљи. Гледали су небо, а не земљу, старали се за небеско, а не за земаљско. Тако живећи, нису ниједно губили. Тај национализам српски универзално је хришћански, јеванђелски, а код нас Срба увек постојао и остао. Светосавски национализам могао би се окарактерисати: Уређивати своју кућу, и вишком своје снаге и свога блага помагати свакоме народу да уреди своју кућу, као што Срби и данас хоће и желе са Косовом и Метохијом и другим народима у окружењу. Има ли шта спасоносније за сав свет од овога што су Срби увек чинили, увек желели и данас желе да чине и већ чине? Монаштво код Срба је огромна историјска стварност. Играла је код Срба већу улогу од задужбинарства. Задужбинар даје своје, а монах даје себе на службу Богу и своме роду. У томе је монаштво узвишеније од задужбинарства. Пример старца Немање и младића Растка-Саве деловао је на друге веома позитивно, тако да и данас утичу на старије и млађе оба пола, да се отресу свега земаљског и приволе Царству Небеском, да пођу путем монашког подвига, служећи својој Цркви, свом љубљеном народу и спасењу своје душе. Монах је у српској историји уздигнут изнад сваког другог звања и титуле због држања моралног закона. Поновимо, код Срба су у монахе одлазили не само они који су били животно припремљени, него и они који су били високих звања, и на високим положајима. Замонашио се моћни Немања у својој задужбини манастиру Студеници, супруга му у монаштву носи име Анастасија, па најмлађи син Растко, па краљ Стеван Првовенчани у монаштву Симон, па краљ Владислав, краљ Урош, краљ Предислав у монаштву архиепископ Сава II, па полубраћа цара Душана, царица Милица, деспотица Ефимија, први српски дипломата. Ту је и мајка Ангелина и Максим син њен, са многим члановима из куће Бранковића, пише свети владика Николај охридски и жички. То је све било тихо, јер је српски народ имао народну Цркву, народну династију, народну државу, народну просвету, народну културу, широкогрудост светосавског национализма, своје светосавско српско домаћинство. Свети Сава је своје настројење одговорно неговао, а није говорио о краљевском двору, спремању војске, распоређивању послова и дужности, него је говорио само о вери, па о вери и животу по Богу и у Богу. Чинио је тако, јер је вера Истина, а Истина је светост. То је вера у Христа по Његовом светом Јеванђељу. Христос је говорио: „Ја сам светлост свету, ко иде за мном неће ходити по тами“ (Јн 8,12; ср. 12,35 и 46). Свети Сава је ходио по Христу Господу и молио се: „Господе, Ти си мој заштитник, мој Бог је моје спасење“ (Пс 44,9 и 11), и: „Нисам се загледао у ништавне ствари и лажна одушељења“ (Пс 39,4). Премудри Соломон говори: „Свему има време и сваком послу под небом има време“ (Проп 3,1). Тако је и у нашој прошлости било време када је битисао Свети Сава и учио свој народ многим пословима. Савина је мисао да Црква и Држава служе Домаћину - Богу. То је библијска мисао, односно заповест Божија и у Старом и у Новом Завету. Псалмопевац разматра сву земљу и све што је на земљи, па задовољан говори Богу: „Све служи Теби“ (Пс 118,91). Светог Саву као монаха и, доцније као поглавара Српске Цркве, Бог је упућивао да његов народ служи Богу, па да и он Господу може рећи: „Сви Срби служе Теби“. Наравно, он зна да онај нечастиви никада не говори о служби Богу ни себи, него о господарењу и уживању у овом свету. Ни о чему другом не мисли, него да себи подјарми људе оним што он чини, а то је тама, а он је отац таме. Наравно, Нови Завет је, по превасходству, Устав службе Богу, свете, савршене, бескомпромисне. Ни Христос није дошао да Му служе, него да служи свима. Све је то знао наш мудри Свети Сава. Боље од нас је знао да је наш кратки живот под овим небом дат нама људима ради служења, а не ради господарења, преживања и уживања. Он је још знао да служење може бити двојако: или Богу или сатани. Зато се трудио да точак свеколике енергије свога народа покрене на служење Богу. Позивамо сву светосавску децу, али и све људе добре воље, да поведу борбу против свих злоупотреба отрова, који нашу децу одводе у нељудскост, у опасну дрогу - данашњу заразу, која нашу младеж неминовно одводи у прерану смрт. У име Божије и Светога Саве, позивамо све продавце разних врста дрога, од оних најнаивнијих па до оних најопаснијих, да престану са растурањем тога великог зла. Позивамо их на моралну одговорност, да једном схвате да је боље и сиромашно живети, а бавити се крајње морално одговорним пословима, који су свима добро дошли, а никако штетни по живот човеков. То зло је узело великог маха у школама, па позивамо и све предаваче у школама да се боре против њега и спасавају своју децу, која више нису мноштво у нашим породицама, ни у нашим школама. При овој појави не смемо бити безбрижни, као ни при другим појавама греха и свакога зла. Нашој деци требамо бити најпре родитељи па учитељи. Завршавајући, драги моји, ову своју поруку, позивам и све наше родитеље да своју децу непрестано поучавају, нека се клоне од сваког греха, јер грех ником добра не доноси. Свети Василије Велики пита: „Хоћеш ли да будеш пријатељ ових ученика Божијих или оних који су препуни духа лукавости?“ Видимо како је све човечије ташто, јер ништа неће преостати када дође смрт; све ово за мало се јавља и брзо пропада. „Уздајте се сви у Бога, а не величајте са својом премудрошћу“, поручује наш државотворац Свети Стефан Немања. Блажен је човек који је нашао премудрост, јер боље је њу куповати него имати ризнице злата и сребра. Живот без праве вере није успешан, нити се без добрих дела може предстати пред Господа, него треба обоје да бива, како би био савршен Божји човек, а не да нам живот храмље због недостатака. Јер вера спасава као што рече Апостол, „љубављу делајући“ (Гал 5,6). Ово упућује својој љубљеној деци српској Свети Сава, коме нека је слава, част и наше поклоњење, уз наш сверадосни поздрав: ОД БОГА ВАМ БЛАГОСЛОВЕНА КРСНА СЛАВА, СВЕТИ САВА!
|
|