Страницу одржава
ПЕТАР ЗИМОЊИЋ (1866-1941)
СТРАДАЊЕ И МУЧЕНИШТВО
Из Загреба митрополита су одвели у Керестинац код Самобора. Ту је обријан, скинута му је мантија и тешко је малтретиран и мучен, како су посведочили очевици. У Керестинцу је био до 15. јуна, када је логор расформиран, а митрополита су са групом затвореника истог дана одвели у загребачку полицију. Из Загреба је ноћу спроведен у злогласни усташки логор Госпић. Тамо су га мучили и малтретирали: по киши и пљуску изводили су га у двориште логора, тукли кундацима и терали да „држи придике како је придиковао Србима у Сарајеву.” Милан Љуштина, шеф пореске управе из Доњег Лапца, тврди да је митрополита лично видео у Госпићу: „Сед, висок човек, у мантији, био је гологлав, касније у затвору обријан. По наредби усташа морао је држати проповеди затвореним Србима, носити цепанице на леђима и чистити двориште са једним Хрватом – мачековцем са Сушака. Кад год је био приморан да држи проповеди, почињао је речима: жДраги Божеж, али су му усташе те речи забрањивале и тражиле да одмах почне проповед.” Љуштина не зна куда је митрополит одведен из Госпића. Међутим, после митрополитова одласка нађен је у сламарици један леп црвени појас, за кога су сви тврдили да је Петров. Хтели су да га сачувају, али су усташе наредиле да га баце у ђубре. У логору у Госпићу августа 1941. године био је Реља Билановић, казанџија из Чипулића, срез Бугојно. Дознао је да је пре њега у том логору био митрополит Зимоњић.
У Госпићу се губи траг митрополиту Петру. Епископ Зворничко-Тузлански Нектарије Круљ обавестио је 7. јула 1941. године патријарха Гаврила, привремено заточеног од Немаца у манастиру Раковици о хапшењу митрополита Зимоњића. Он није знао да каже где се тада налазио митрополит Петар и да ли је жив. Пошто је митрополит Петар ухапшен и тако спречен да врши своју архијерејску дужност, Свети архијерејски синод на седници од 26. јуна до 9. јула 1941. године умолио је епископа Зворничко-Тузланског Нектарија да води бригу о Дабробосанској епархији и по потреби замењује надлежног архијереја у свим пословима.
Српска Црква је покушавала на све начине да нешто сазна о митрополиту Зимоњићу и, ако је још жив, да га ослободи из затвора. Митрополит Јосиф, који је председавао Светим архијерејским синодом у одсуству патријарха, обавестио је Синод на седници од 23/10. септембра 1941. године да је Синод представком бр. 86 из 1941. године тражио од Комесаријата Министарства правде, а потом од министра правде, у окупираној Србији, да се путем немачких војних власти ослободе затвора митрополит Петар и епископ Горњокарловачки Сава. Упућена је представка 20. септембра 1941. године, под бр. 2015, фелдкомандатури бр. 599 да се ова два српска православна епископа ослободе интернације.
Под бр. 322 од 17. фебруара 1941. године достављена је путем Председништва Недићеве владе представка Светог архијерејског синода немачком заповеднику Србије ради обавештења о судбини митрополита Дабробосанског Петра и епископа Горњокарловачког Саве и молба за њихово ослобођење из интернације, уколико су још у животу. Истим актом умољени су министар правде и министар унутрашњих послова да се заузму за што скорије избављење представника Српске Цркве. Председништво министарског савета (бр. 828 од 24. априла 1942) године одговорило је: штаб командујућег генерала и заповедника у Србији одговорио је да се на основу извештаја усташке надзорне службе митрополит Петар и епископ Сава не налазе ни у једном од концентрационих и радних логора у НДХ и да се други подаци о њима нису могли утврдити.
Како се 1942. године пронео глас да је митрополит Петар нервно оболео и да се налази у болници у Стењевцу у Загребу, то се митрополит Јосиф 2. јуна 1942. обратио званичним актом председнику српске владе под окупацијом (бр. 1759/ зап. 250) Милану Недићу, тражећи од њега да преко окупаторских власти предузме потребне мере „како би се дознало шта о судбини Његовог Високопреосвештенства Митрополита Дабробосанског Господина Петра, који је према последњим вестима живчано оболео и налази се у Стењевцу у близини Загреба”. Недић је добио одговор од немачких власти 16. октобра, и проследио га 5. новембра 1942. године Светом архијерејском синоду (под бр. 1841), у којем стоји: „да се бивши Митрополит Сарајевски Петар не налази у Стењевцу. Његово боравиште до сада није могло бити успостављено.” Свети синод се у више наврата током 1942. године интересовао за судбину митрополита Петра, али нико о њему није ништа знао.
После рата, окривљени за хапшење митрополита Петра римокатолички сарајевски жупник Божидар Брале изведен је пред суд. На процесу је негирао да било шта о томе зна. У процесним актима је записано: „Окривљени на саслушању не зна ништа о томе шта је било с митрополитом Зимоњићем, али сведоци знају да је Зимоњића нестало после једног телефонског разговора с окривљеним, у коме се окривљени дерао на Зимоњића и претио му да је ово усташка држава.”
Данас има више верзија о крају живота митрополита Петра Зимоњића. Засада се не може утврдити која је од њих тачна, али је сигурно да је живот скончао мученички за Христа. По једној од тих верзија, из Госпића је одведен у Копривницу, а затим пребачен у загребачку болницу у Стењевцу. По другој верзији, из логора у Госпићу одведен је у логор Јадовно на Велебиту, где је зверски убијен маљем у главу и бачен у једну провалију, највероватније у Шаранову јаму, познато највеће стратиште и страдалиште Срба – Јадовинских Новомученика. По трећој верзији, која се заснива на сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит Петар је убијен у логору Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.
Тако данас не знамо где је гроб овог великог мученика, човека који је цео свој живот посветио Српској Цркви и српском народу, страдалном и у Првом и у Другом светском рату од својих најближих суседа.
Митрополит Дабробосански Владислав, у свом скромном осврту (1982. године, под комунизмом) поводом 40-годишњице мученичке смрти Петра, Свештеномученика Сарајевског и Херцеговачког, написао је: „Својом добротом, племенитим срцем, Митрополит Петар је уживао велики углед код свих грађана, без обзира на веру и националност. Својом широкогрудошћу развијао је и унапређивао односе са припадницима других вероисповести. Врло често је у проповедима цитирао Његошеве речи жБрат је мио ма које вере биож. Проповедајући љубав, праштање и милосрђе, мученички је положио свој живот да би генерацијама показао да ждобар пастир што казује ином, и сам својим потврђује чиномж. Нека је вечна слава и хвала Митрополиту Петру – Мученику!”
Прота Иван Гргур из Автовца, дугогодишњи парох у родном крају митрополита Петра Зимоњића, рекао је за њега: „Свако житије, не само светих него и простих људи има две стране: земаљску и небеску, телесну и духовну. Митрополит Петар је ишао путем наших херцеговачких људи и јунака, попут његовог оца војводе Богдана Зимоњића, али је неоспорно да се на њега може примијенити биографија светих људи. Био је и народни човјек, али и добри пастир стада Христовог, врли неимар и прегалац у винограду Господњем, спојивши у себи битност вјере православне са битношћу народне душе... Био је човјек благе нарави, пун такта и ума: његов рад био је тих, калуђерски, предан Богу, Цркви и народу. Личност изразито свијетла карактера, која је зато и заузела истакнуто мјесто у тешким временима и приликама. Појава чије се име и дјело дубоко урезало у душу и срце српског народа. Најмарљивији сабиратељ духовне и моралне снаге у себи и онда најбољи изразитељ те снаге на широком плану црквенонародном. Цијелим својим животом и радом Митрополит Захумско-Херцеговачки и Дабробосански Зимоњић спада у ред најзначајнијих и најзаслужнијих личности Српске Цркве и народа у српској Босни и Херцеговини”.
Митрополит Петар је спадао међу најобразованије српске архијереје. То закључујемо и из његових посланица и проповеди, које су, с једне стране, израз богословског знања, а с друге стране пуне су топлине, што је опет одраз његове личности. Проповедао је, уз остало, увек слогу са другим верама, с омиљеном девизом: „Брат је мио ма које вере био.” Топлим и благим речима од непријатеља је стварао пријатеље. Остао је увек исти – братољубив и христолик, и онда кад су се нови пријатељи показали као душмани.
Са свештенством и народом митрополит Петар је успоставио изваредну хармонију. Та хармонија је настала из његовог односа према свештенству и народу, односа заснованог на принципу саборности и служења другима. Рукоположио је око 40 свештеника. Према подацима из 1936. године у Дабробосанској епархији је било 72 парохијска свештеника у шест намесништава (Сарајевско 17 свештеника, Травничко 11, Рогатичко 11, Гораждско 10, Пријепољско 9 и Пљеваљско 14). Брига митрополитова о свештеницима, посебно о болесним, дошла је до изражаја оснивањем фонда за остареле и оболеле свештенике од 35.000 динара о 35-годишњици архијерејске службе.
Живео је и радио по речима Откривења Божјег (2,10): „Буди вјеран до смрти, и даћу ти вијенац живота.”
За свој рад одликован је Орденом Светог Саве И степена, Карађорђевом звездом и Белим Орлом ИВ степена.
Свети архијерејски сабор СПЦ је 1998. године митрополита Петра Зимоњића прогласио за Свештеномученика. У Захумско-Херцеговачкој епархији у Донићима код Гацка као и у Војковићима у епархији Дабробосанској у изградњи су храмови посвећени Свештеномученику Петру. У Српској Цркви је већ сликан као светац у Пећкој патријаршији, Љубљани и Крагујевцу.
ПЕТАР ЗИМОЊИЋ (1866-1941)
МИТРОПОЛИТ ЗАХУМСКО-ХЕРЕГОВАЧКИ
МИТРОПОЛИТОВ РАД У ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ ЕПАРХИЈИ
СТРАДАЊЕ И МУЧЕНИШТВО