Страницу одржава
ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЧАЈНИЧЕ
Храм Успења Пресвете Богородице, ЧАЈНИЧЕ
Храм Вазнесења Господњег, ЗАБОРАК
На једном зараванку брега, на самом почетку Чајнича, са северне стране, налазе се две цркве посвећене Успенију Пресвете Богородице – Стара из XВ века и Нова подигнута 1863. године, у којој се чува чудотворна икона Свете Богородице.
Стара чајничка црква
Како је изгледала Стара чајничка црква из XВ века нема података. Претпоставља се да је срушена приликом турског освајања Чајнича. Данашња Стара црква има правоугаону основу, полукружни део олтара и једноставну спољашњост и унутрашњост. Грађена је од ломљеног камена и малтера. Дуга је 14,8, широка 6,2, висока пет метара. Засведена је полуобличастим дрвеним сводом. Покривена је шиндром на две воде. Прозори су обичне величине засведени на лук. За време Другог светског рата између 11. и 12. априла 1943. године црква је страдала од експлозије непријатељске муниције и бензина. Обновљена је 1946. године с тим што је подигнут кров за два до три назидана реда. Омалтерисана је споља и изнутра и окречена бело, као што је и раније било. Освећена је 20. јула исте године.
Храм Успења Пресвете Богородице, ЧАЈНИЧЕ
Нова чајничка црква
Градња Нове чајничке цркве почела је 1857. а завршена је 1863. године. Зидао је неимар Петар Тодоровић из Велеса са својом дружином. Украсили су цркву иконостасом у дуборезу, иконама и зидним сликама. Из натписа изнад улазних врата видимо да је осветио 1863. године митрополит Босански Игњатије са јеромонахом Антонијем Костићем, и свештеницима Танасијем Комадановићем и Јосифом Тановићем.
Нова чајничка црква је правоугаоног облика са плитким олтарским делом. Дебели зидови су делом од тврдог камена а делом од крупне и јако шупљикаве седре. Сводови су такође од седре. Посебну лепоту храму даје кров са 18 већих и мањих полулоптастих кубета, која покривају унутрашњост као умањени небески сводови. Прозори са лучним обликом издигнути су високо при кровном венцу. Са западне стране је леп каменом уоквирен улаз. Испред улаза је звоник грађен од 1893. до 1897. године.
Црква је у прошлом веку претрпела извесна оштећења од земљотреса. За време Другог светског рата црква је оштећена од експлозива, који су Италијани запалили у црквеној порти. После ових оштећења, у ноћи између 26. и 27. марта 1946. године срушило се неколико кубета и сводова као и део јужног оштећеног зида. У оваквом стању црква је била око десет година. Обновио је јеромонах Василије Домановић, који је у Чајниче дошао 1954. године. Пројекат за обнову израдио је архитекта Момир Коруновић из Београда у сарадњи са архитектом Душаном Милосављевићем, који су цркви сачували првобитни изглед. Урађен је нови иконостас у дуборезу од ораховине, иконе је сликао Иван Мељников из Битоља, пореклом Рус. Цркву је осветио на Малу Госпојину 1959. године Српски патријарх Герман са скоро свим српским епископима.
У Новој цркви се налази чудотворна икона Богородице чајничке. По црквеном и народном предању икона је једна од три слична сликарска дела Св. јеванђелисте Луке. Једна је у Јерусалиму, друга у Хиландару а трећа у Чајничу. Даље се каже да је икону манастиру Бањи код Прибоја на Лиму поклонио краљ Урош Немањић после излечења од болести у манастиру. Ту је остала до одношења моштију Св. Саве из манастира Милешеве и паљења манастира Бање, када је неки сељак спасао преневши је преко реке Лима и одневши је у Чајниче. Овде је била смештена у Стару цркву, где је остала 370 године а потом је пренета у Нову цркву. Када је 1868. године обновљен манастир Бања и када се прочуло да ће икона бити враћена натраг узбунило се Чајниче и били су спремни да то оружјем онемогуће.
После експлозије коју су у порти чајничке цркве изазвали Италијани за време Другог светског рата, непријатељска војска је опљачкала цркву. Спасени су црквене књиге и утвари. Чудотворна икона Св. Богородице је склоњена у једну српску кућу. По одласку непријатељске војске осморица људи су однели икону у стречанску цркву. Ради веће сигурности одавде је пренета у једну пећину где је даноноћно чувана. Из пећине је пренета у село Слатину код Фоче и смештена у тамошњу цркву, а одатле у село Трпиње, где је до краја рата била смештена у једну малу пећину. Ту је свештеник повремено долазио и служио а народ се окупљао у приличном броју. После рата и обнове цркве у Чајничу враћена је на своје место, где се и данас налази.
Икона је сликана на дрвеној плочи са обе стране. Са предње стране је Богородица са Христом на руци, а са друге стране је Св. Јован Крститељ, који десном руком благосиља. Ликови су тамни од старости а вероватно и од пожара. Оков на икони је радио кујунџија Ристо Андрић 1868. године.
Храм Вазнесења Господњег, ЗАБОРАК
Последњих 150 година у Чајничу су били следећи свештеници: Лазар Комадановић; Танасије Тане Комадановић; Патрикије Комадановић; Гаврило Комадановић, парох заборачки; Јован Јовановић; јеромонах Василије Домановић; Новица Јањић; Боро Видовић; Александар Топаловић; Љубинко Савић и ђакон Младен Максимовић.
