Препоручујемо
Страницу одржава
22. 03. 2026.
Трећа недјеља часног поста у манастиру Соко Град
У недјељу Крстопоклону, 15. марта текуће 2026. године са почетком у 09:00 часова, у манастиру Светог Николаја на Соко Граду, код Љубовије, прослављена је манастирска слава и обиљежено 7 (седам) деценија од блаженог упокојења Светог оца нашега Николаја, жичког и охридског и све- Српског.
Светом архијерејском литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом, архиепископ сарајевско-сребренички и митрополит дабробосански, а саслуживали су му Његово Високопреосвештенство Господин Јован, архиепископ крагујевачки и митрополит шумадијски, Његово Преосвештенство Господин Исихије, епископ ваљевски и Његово Преосвештенство Господин Јеротеј, епископ шабачки, као и свештенство и свештеномонаштво из више епархија наше помјесне Цркве.
„Данас молитвено прослављамо Светог Николаја Српског, великог светитеља и јерарха наше Цркве који се прије седам деценија упокојио у далекој Пенсилванији. Иако је био физички далеко од Србије и тадашње Југославије, он никада није престајао бити са нама у својим молитвама, својим сузама, свом болу, у својим духовним патњама које је трпио због свега онога што се српском роду дешавало у вријеме атеизма и комунизма. А Господ га је управо преко Цркве, која је страдала исто као и он, прогласио светитељем Божијим и прибројао светим Србима: архиепископима, митрополитима и патријарсима који су прије њега исто тако свето живјели и свето се осветили. Данас, дакле, када славимо Крст Господњи и клањамо се и његовој сили и Васкрсењу његовом, не можемо да не славимо и онога који је управо из велике мржње атеизма, као из мртвог гроба, васкрсао и постао управо символ, како се и каже у његовом тропару, цијелог српског народа. Он је и за живота био симбол светости, говорништва, мудрости и теологије, али и човјек који је обједињавао читав српски народ, не само у жичкој или охридској епархији, гдје је био архијереј, него у цијелој Српској Православној Цркви. И зато је постао свенародни владика.“ – истакао је на почетку своје бесједе митрополит Хризостом.
Свети владика Николај Велимировић једна је од најзначајнијих личности у историји наше Цркве и нашег народа уопште. Родио се у 1881. године у селу Лелићу крај Ваљева, у скромној и побожној сељачкој породици. Од малих ногу је показивао велику даровитост у многим областима, а посебно у љубави према школи и знању. Након завршене богословије у Београду наставља студије из богословља и философије у Берну, Швајцарској. Одређено вријеме проводи у Русији, путујући и упознајући се са овим дијелом православног свијета, да би се потом вратио у Београд гдје постаје суплент у богословији. Београдска јавност ће га убрзо примијетити као изузетног говорника, који је својим бесједама остављао снажан утисак на своје слушаоце тако да је убрзо велико мноштво вјерних ишло на службе тамо гдје би чули да ће млади јеромонах Николај бесједити. Његов бесједнички дар био је толики да је временом понио назив „Српски Златоуст“.
Године 1912. боравио је у Сарајеву, на прослави десетогодишњице постојања „Просвјете“, гдје се упознао са највиђенијим Србима Босне и Херцеговине тог времена. Бесједио је том приликом у Сарајеву окупљеним слушаоцима: „Својом великом љубављу и великим срцем, ви, Срби Босанци, анектирали сте Србију Босни!“ – чиме је изазвао велико одушевљење присутних, али и непријатељство и подозрење аустријских власти. По избијању рата између Србије и Аустро-Угарске борави у Енглеској и САД-у, неуморно упознајући њихову јавност са стравичним страдањем српског народа. Циљ му је био да издејствује са те стране какву помоћ, али овим путем многим Енглезима је приближио српски народ, а Западном свијету православну вјеру. Док је још боравио у Енглеској, изабран је за владику жичког. Сабор Српске Православне Цркве одредио му је да води рачуна о нарастајућем Богомољачком покрету. Овдје је у пуној мјери дошла до изражаја његова даровитост у мисионарском раду, гдје је својим великим прегалаштвом учинио да овај покрет буде и остане црквен и да не крене неким путем „православног протестантизма“. Када није обнављао епархије охридску и жичку, у тренуцима дубоке личне молитве и размишљања настајала су његова најбоља књижевна дјела у која је уткао снажан лични и исповједни тон. Био је један од предводника православног народа у Конкордатској кризи, а врло брзо ће подјелити судбу свог народа и у тешким данима Другог свјетског рата - кроз заробљеништво, тамнице и логоре. Заједно за српским патријархом Гаврилом Дожићем крај рата ће дочекати у њемачком логору Дахауу, одакле се Николај неће вратити у Србију и Југославију. Безбожни комунисти су му припремили сигурну смрт, а пошто га нису могли досегнути, покушавали су разним забранама „убити“ његово дјело и сјећање на њега у српском народу. Остатак живота свети владика Николај провешће у Америци, настављајући да пише и води рачуна о свом народу у расијању.
Упокојио се 1956. године у Пенсилванији, а његове мошти су 1991. пренесене у Србију, у његову задужбину у селу Лелићу. Године 2003. спроведена је канонизација и одређени дани његовог прослављања. Током свог живота био је спона између хришћанског истока и запада. Многа његова дјела преведена су на друге језике остајући и до данас извор велике духовне поуке свим народима. Зато је и препознат као свесрпски, свеправославни и свенародни владика. Преподобни ава Јустин Ћелијски називао га је „тринаестим апостолом“, сматрајући га највећим Србином послије Светог Саве.
Љетописац РаНиКо
ФОТОГАЛЕРИJA
Издвајамо
ЊЕГОВО ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВО
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ
ГОСПОДИН ХРИЗОСТОМ
САБОРНИ ХРАМ РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У САРАЈЕВУ
Фото галерија Митрополије
Дабар - Издавачка кућа Митрополије
