Препоручујемо
Страницу одржава
16. 07. 2024.
САБОР СВЕТИХ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ДАБРОБОСАНКИХ
У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА
Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, Вископреподобни и Високопречасни оци, Преподобни и Пречасни оци,драга браћо и сестре, благочестиви народе,
На ово свето славље и молитвено сабрање сазваше нас Свети свештеномученици и мученици Дабробосански. Сазваше нас Свети Петар и Свети Варнава. Сазваше нас Свети Михаило Ђусић и Свети Јован Рапајић, Свети Богдан Лалић и остали свештеномученици. Свети Срби и Свете Српкиње који се не одрекоше Христа Господа и страдаше у тешким мукама због вјере Православне и имена Србинова.
Сабраше нас да, сакупљени на једно мјесто , овдје код светог храма Светог Василија Острошког, пројавимо икону Царства Божијег и да будемо једно са Христом и са њима и будемо Црква Његова, чији темељ и глава јесте Он сам. То и јесте Црква, „живи Богочовјечански организам, заједница Бога и човјека сједињена у Христу за сва времена. Да узнесемо благодарење и принос Богу Оцу Христом јер је Он „ онај Који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје“, да причешћујући се Њим постанемо причасници Царства небеског.
Сабраше нас Свети да нам кажу ко смо и чији смо (потомци). Да смо чада Светог Савве и потомци Светог цара Лазара, и Милоша и Његоша. Да смо духовна чада Светог Василија Острошког и Светога Петра Цетињског, Светога ђакона Авакума и Светога Петра Дабробосанског, Светога Варнаве Хвостанског, који су, када се њихово биће, њихов хришћански и христолики начин постојања у историји и у вјечности ставио на „камен пробни“, они су одговорили онако како су само и могли и хтјели, будући да су живот свој уподобљавали Христу. Одговорили су онако , како су учени од рођења и васпитавани на животу наших славних и светих предака. Васпитавани на ријечима Светог Јеванђеља преточеног у народни језик, у епским пјесмама и народним умотворинама, на витешким дјелима наших краљева и царева, витезова и јунака, наших свештеника и нашег народа а све за „крст часни и слободу златну“. Свети Петар Дабробосански, будући син попа Богдана Зимоњића, војводе Гатачког и трибуна народног, вође устаника у Невесињској пушки, љубио је вјеру своју и род свој Српски од рођења свога. И када је постао Архијереј Цркве Христове као Захумско – Херцеговачки епископ, у најтежим временима, у данима окупације Босне и Херцеговине од стране Аустро – Угарске монархије и вријеме Првога свјетског рата, борио се за вјерску аутономију и духовну обнову своје Епархије, за права Српскога народа. Други светски рат га је затекао на трону митрополита Дабробосанских. И поред непосредне смртне опасности није оставио своје духовно стадо, остао је у Сарајеву и позвао свештенство Епархије да остану са својим народом и дијеле са њим и добро и зло у условима рата. И због љубави према Архипастиру Христу и љубави и послушности своме Епископу остадоше свештеници са својим народом, мученички страдаше и вјенчаше се вјенцима мучеништва заједно са својим Митрополитом. И зато смо данас овдје.
Свети свештеномученици Дабробосански носили су у срцу своме ријечи Јеванђеља, ријечи Христове: „ Ја сам Пастир добри. Пастир Добри живот свој полаже за овце, а најамник који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставвља овце и бјежи ; и вук разграби овце и распуди их“.(ЈН.10,11-12) Али исто тако носили су у срцу своме и Православно Светосавље, носили су ријечи косовског завјета и опредјељења, носили су ријечи Светога цара Лазара да је „ Земаљско за малена царство, а небеско увијек и до вијека“. Будући васпитани на завјету славе и мученишта косовских светих, мученицима који нас данас сабраше, а и сваком истински Православном Србину, ријечи Светога мученика ђакона Авакума : „ Срб је Христов радује се смрти“ звуче као саставни елемент нашег етоса, Православног, Светосавског и Косовског. Ове ријечи народног пјесника, изговорене устима Светога ђакона Авакума док носи колац на којем ће мученички страдати, говоре нам ко смо и чији смо. Ми смо Срби православни, мали народ бројчано, али дјеца и потомци великих светих, дјеца Светог Савве и светих и славних предака али прије свега и изнад свега чада Христова. Мучеништво треба да представља и јесте свједочење наше вјере и нашег исповједања. А наше исповједање јесте да је Христос Син Божији. Истинити Бог и истинити Човјек. Који је ради нас и нашега спасења ради страдао на крсту, разапет и погребен био и да је васкрсао трећи дан по Писму. И зато је Срб Христов и радује се смрти јер зна ријечи Господње : „ Ја сам васкрсење и живот ; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“(ЈН.11,25). Оваква вјера ствара и чува народ Божији. Оваква вјера сачувала је Српски народ од времена нестанка царства српског, кроз тешке вијекове турског ропства, без краља, без цара без државе, под влашћу Аустро – Угарске, фашистичких злочинаца и атеизираних сатаниста. Оваква вјера сачувана у Цркви Христовој, у Српској Православној Цркви, сачувала је род Српски кроз бурне дане историје наше. Кроз времена и године борбе за очување идентитета и физичког опстанка, борбе за стварање државе и сигурности у њој за српски народ, изњедрена је јеванђелска максима „ За Крст Часни и слободу златну“ којом се водио и води српски народ. Без крста као символа Христовог страдања и васкрсења, без Његове ријечи светог Јеванђеља, слобода неће бити слобода, биће заробљена нашим гријесима, страстима и злодјелима, и неће бити златна него тамна и злочину подложна. Треба увијек на уму да нам буде да кроз крст и мучеништво долази васкрсење. Тако и ово наше данашње сабрање доживљавамо као васкрсење, као побједу добра над злом. Побједу љубави божанске над деструкцијом, над мржњом, као побједу свјетлости над оним што је сатанско и зло. Треба да праштамо онима који су чинили зло и онима који га и данас чине. Нека им је Богом просто, али њихова судбина, будући дани њихови, будући вијек није у вјечности свјетлости и светости и није добро. Њима, својим мучитељима и џелатима, свети мученици су опростили њихова злодјела, јер мржња нема мјеста у Господу, нема мјеста у Царству Божијем, а исто тако нема мјеста у душама светих мученика јер су у Господу. Зато и ми треба да праштамо и да памтимо. Видимо примјер Светог старца Вукашина који се своме мучитељу и убици обраћа благим ријечима : „дијете“, и још додаје „само ти ради свој посао“. Ове ријечи не може да изговори човјек који нема пламен љубави Божије у себи и чврсту вјеру и повјерење у Христа. Стога су Свети, Свети свештеномученици Дабробосански, а њима хрле мученици са Брода и они из Тарчина, Брадине, Силоса, Подриња и Бирча и осталих крајева наше Митрополије крвљу мученика натопљеном, хрле овјенчани вјенцем славе, а мучитељи горе у мукама своје мржње и смрзнутошћу свога срца, иако их обасјава и милује љубав Божија.
И нас, данас окупљене око своје мајке Цркве, окупљене љубављу Божијом и молитвама Светих свештеномученика, милује љубав Божија. И добро нам је данас овдје бити у љубави и заједници. У слободи и миру. Али да ли смо данас спремни бити свједок и исповједник Христа Бога. Да ли смо ми спремни примити вјенац мучеништва због Христа, због вјере православне. Мислимо да су то прошла времена, да су то времена само рата, смрти и злочина. Али знајте , браћо и сестре, да бити Христов значи бити стално на камену пробном, испиту мучеништва, не само физичког страдања и уништења него мучеништва савјести наше, мучеништва у сталној борби и страдању са страстима и гријехом. Страстима које и јесу страдање и које нас воде широким путем у погибао, не само физичку него вјечну. Можда данас није вријеме гоњења хришћана као у вријеме римске империје, турског ропства или комунизма, али вријеме мучеништва јесте. Можда нас не гоне непријатељи Цркве, за сад, али гоне демони, не злостављају нас мучитељи, али злоставља ђаво, свирепији од свих мучитеља, ријечи су увијек савременог Светог Јована Златоуста. Мучи нас својим понудама и наговорима, слатким обећањима и земаљским сластима. А ми мучимо себе и страдамо препуштајући се њима, а самим тим и мржњи, гњеву, среброљубљу, похоти, у свакој врсти неумјерености али и жељи за посједовањем непотребних ствари које нам намеће, годинама фабрикован, потрошачки менталитет. Мучи нас рђавим мислима и изговореним злим ријечима. Злим дјелима, чедима злих и рђавих мисли. Мучи нас неугасивим поривом и жељом да имамо у своме посједу и оно што нам треба и оно што нам не треба. А шта је са душом ? Душу остављамо да сиротује и болује јер немамо довољно љубави, љубави за Бога и за ближње јер иза сваке ове страсти крије се егоизам и самодовољност. Борити се против овога јесте мучеништво. Немајући љубави и сами сиротујемо и болујемо јер је човјек створен из љубави а за заједницу и љубав. За заједницу са Богом и ближњим, за Цркву. Зато у данашње дане имамо другачије мучеништво и рат. Рат који никада не престаје од почетка вијека и свијета.
Данашњи рат нас хришћана Православних није : „ с крвљу и тијелом, него с поглаварима и властима таме овога свијета, с духовима испод неба“(ЕФ.6,12). И њиховим слугама и извођачима на овом свијету који се крију под разним кринкама, маскама лијепих имена као што је : слобода, демократија, филантропија, равноправност, људска права. Али само за њих.
И данас је вријеме мучеништва, али и вријеме вијенаца за оне који издрже до краја. (хајдемо)Да и у дане данашње ходимо Христовим путом, путом ријечи Његове, путом Светог Јеванђеља, путом који јесте узак али се завршава у животу вјечном у наручју Божијем. Да у своме животу увијек будемо на страни Духа Истине а не духа времена. Да Христа не прилагођавамо нашим слабостима савременице. Да кад станемо пред Господа можемо рећи : „Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах“(Тим.4,7).
Да се радује Господ , да се радују хорови светих, да се радују Свети свештеномученици и мученици Дабробосански, наши молитвеници пред Господом и Богом нашим коме нека је слава у Тројици – Оцу, Сину и Духу Светом, АМИН
13. јули 2024.године протојереј ставрофор Душан Спасојевић
Сарајево парох други братуначки у Братунцу
Издвајамо
ЊЕГОВО ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВО
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ
ГОСПОДИН ХРИЗОСТОМ
САБОРНИ ХРАМ РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У САРАЈЕВУ
Фото галерија Митрополије
Дабар - Издавачка кућа Митрополије
