У Светоуспенском чајничком храму свечано и у молитвеном расположењу прослављени су велики празници Лазарева субота – Врбица и Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети.
На вечерњем богослужењу наш храм је био испуњен вјерницима, највише дјецом и родитељима. Дјеца су претходно набрала врбове гранчице и донијела у храм на освећење. Послије вечерњег богослужења кренула је литија најприје око храма, а онда кроз град. Дјеца су радосно клицала и пјевала црквене пјесме заједно са нашим црквеним хором „Красница“.
„Пустите дјецу нека долазе мени, и не браните ум, јер је таквих царство Божије“ Овим ријечима поручује и позива Господ наш Исус Христос све родитеље да пусте дјецу да дођу у дом Божији у храм Његов, јер су дјеца по чистоћи свога срца најближа Богу.
Јереј Дамјан Радовић у бесједи је рекао о догађају када је Христос васкрсао из мртвих свог пријатеља праведног Лазара и да овај догађај јесте залог нашег васкрсења, потврда да ћемо и ми да васкрснемо из мртвих.
На празник свечаног уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим јутарње богослужење је почело у 8:00 часова, а у наставку је служена Литургија Светог Јована Златоустог. Светом Литургијом началствовао је јереј Дамјан Радовић, а саслуживали су протојереј Драгиша Симић, протојереј – ставрофор Момир Васиљевић, ђакон Младен Максимовић и ђакон Угљеша Скоко. За пјевницом су појали чланови црквеног хора „Красница“, вјероучитељ Немања Дачевић и студент теологије Зоран Шубара.
У току свог земаљског живота Господ је много пута долазио у Јерусалим. Долазак о коме говори данашње јеванђеље је последњи Његов долазак. Овом приликом најсвечаније и најрадосније је дочекан од стране града Јерусалима и околине да би га касније тај исти народ осудио, подигао на крст и разапео.
У празничној бесједи јереј Дамјан Радовић је казао: „Видјевши како је Господ васкрсао Лазара који је лежао четири дана у гробу, јеврејски народ задивио се и помислио да је можда то дугоочекивани цар. Изашли су му у сусрет и сви радосно клицали „Осана Сину Давидову“, а Господ улазећи на магарету туговао је, јер је знао да долази у Јерусалим, не да се зацари као неки земаљски цар као што су очекивали Јевреји, већ да страда, да буде пљуван, шибан и прикован на крст ради нас и ради нашег спасења. Долази Господ да би страдао и погребен био ради гријехова цјелокупног рода људског и да би својим васкрсењем даровао роду људском живот вјечни и бесмртни“.