Препоручујемо
Страницу одржава
27.12.2021.
НЕДЕЉА СВЕТИХ ПРАОТАЦА У САБОРНОЈ ЦРКВИ У САРАЈЕВУ
Данас у недељу светих праотаца, 26 (13). децембра 2021. године Његово Високопреосвештенство митрополит дабробосански Господин Хризостом служио је свету архијерејску литургију у саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву, са почетком у 09:00 часова.
У нашој црквеној и народној традицији ова недјеља је посвећена мајкама. Претходна је била посвећена дјеци и наредна – светих отаца посвећена је очевима (оцима).
Високопреосвећеном Господину митрополиту саслуживали су: протојереји-ставрофори: Чедо Ђуреиновић и Чедомир Ђелмо, протојереји: Милорад Милинковић и Младен Микавица, јереји: Немања Лакић и Немања Ђуреиновић и ђакон Будимир Гардовић.
У бесједи Високопреосвећени митрополит је истакао смисао и значај наше српско-православне традиције којом смо наше породице као цркве у маломе повезали са самим рођењем Господа Исуса Христа. Свим мајкама пожелио је срећан празник мајки.
Посебно се осврнуо на личност и дјело Мис Ирби, која је дошавши у Сарајево 1866. године основала школу за дјевојке 1870. године. Поводом 110-годишњице њеног упокојења у Сарајеву Високопреосвећени је одржао бесједу у којој је истакао све оно добро које је Меделина Паулина Ирби учинила за Српски и друге народе у Босни, Далмацији, Славонији.
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Часни оци свештеници,
Драга браћо и сестре и драга дјецо духовна,
Нека је срећна и благословена ова предбожићна недјеља праотаца коју је наша помјесна Црква посветила свим МАЈКАМА. Мајкама које с муком и боловима рађају дјецу своју, али кад виде како им дјеца расту и стасавају у људе оне заборављају све њихове пређашње муке и болове, а на што нас је и потсјетио сам Господ Исус Христос. Мајкама, које срца своја претварају у храмове љубави према својим мужевима, својој дјеци, породици и отаџбини.
Претходна недјеља била је посвећена дјеци, а наредна је посвећена ОЧЕВИМА. На овај начин Црква је наше породице као домаће цркве директно повезала са рођењем Господа Исуса Христа. И више од тога, истакла је значај породице и породичне заједнице као симбола Цркве. Очеви, Мајке и Дјеца и њихова међусобна љубав и заједница је симбол тројединства црквене заједнице. Осим наших личних мајки сјетимо се данас свих оних дичних и светих мајки које су вјековима рађале светитеље, јунаке и витезове.
Данас, браћо и сестре, желимо са вама - нашом сарајевском Црквом да се сјетимо и да поменемо једну предивну жену, једну странкињу, која је цијелу себе посветила нашем Српском и другим народима у БиХ-ни. Сјетимо се данас велике енглескиње Мис Ирби, односно Аделине Паулине Ирби, коју је наш Народ и наша Црква, али и историја препознала као балканску добротворку. Ко је она и одаклен била?
Тачно прије 190 година (19. децембра 1831) рођена је Морнингторпу у Великој Британији. Рођена је у веома угледној и богатој породици од оца контра-адмирала Фредерика Пола Ирбија и мајке Френсис Рајт, ћерке богатог банкара. То јој је омогућило да стекне добро образовање и велику културу, те да се посвети хуманитарном раду у најизазовнијим условима 19. вијека и најтежим балканским просторима. Ове 2021. године благости господње, навршило се 110 година од њеног упокојења управо овдје у Сарајеву.
А шта је то што је она учинила да би се ми генерација 21. вијека ње сјећали? Људи олако заборављају добро и добротворе. Међутим, Народ – наш Српски народ и наша Светосавска Црква никад не заборављају своје добротоворе и увијек се сјећају врлинских и племенитих људи и њихових дјела. Наш велики и предивни пјесник Алекса Шантић у знак захвалности записа:
И вијековима многих када конац буде,
Овдје на олтару ове српске груде,
Пред твојијем ликом кандило ће сјати.
А исто тако велики и славни наш писац Иво Андрић пишући о нашој Мис Ирби је записао:
„Никада нећемо мођи до краја да сазнамо, нити до краја да проникнемо све што је ова жена учинила за Босну, развијајући међу нашим дјевојкама љубав према својој земљи, својем дому и послу, и тежњу ка бољем и племенитијем животу, јер све што је она, вјерна својем карактеру, радила, чинила је с највећим самопожртвовањем, без икакве хвалисавости и разметљивости... Нека нешто од те племените ведрине пређе и на нас и надахне нас у свим нашим дјелима. Нека њен мио и озбиљан лик остане међу нама, у нашем сјећању, као симбол и спомен онога што је најбоље у нама и у свим људима.”
Од своје најране младости ова племенита жена пунила је своју душу и своје духовно биће љубављу према Христу Господу, али и према сваком човјеку и свим људима које је упознавала. Од својих родитеља слушала је пуно тога и сазнавала више од својих вршњакиња. Слушала је и о патњама и мукама многих народа свијета, који страдају само зато што су Хришћани, што се другачије зову, другачије вјерују и моле се. Посебно је њено младалачко срце такнула прича и приповједање о патњама и страдањима хришћана у Отоманској империји. Мало је, или нимало знала о Србима и Словенима уопште. Послије преране смрти њених родитеља кренула је да упозна њој тако близак, али истовремено и непознат и далеки народ – Словене.
За разлику од службене политике њене земље, Британске Империје, која је затварала очи да не вити и запушавала уши да не чује шта се то дешава на Западном Балкану, она је у најљепшим година свог живота кренула да види и да чује патње и бол поробљених народа. То је као трајно свједочанство описала у књизи Путовање по словенским земљама Турске у Европи.
Пошто је приликом једног њеног путовања по Бохемији била оптужена од Аустро-угарских власти да је руски шпијун и да агитује панславизам, у њој су се до максимума разгорјеле љубав и чежња да упозна КО СУ СЛОВЕНИ? које тако мрзе и ненавиде германи, односно аустро-угари. Њен први сусрет са словенима претворио се у њену тоталну преокупацију СЛОВЕНСКИМ НАРОДИМА.
И уистину, она дође к нама и никад не отиде. Носећи са собом султанов ферман Паулина и њена пријетељица Џорџина Мекензи пет пута су прешле Балкан уздуж и попријеко. Упознале су историју Јужних Словена и не случајно српски језик научише, довољно да могу бити од користи примарно Србима у Отоманској Империји.
Добро упознавши стање поробљених народа на Балкану, посебно Срба у Босни и Хрцеговини, оне почињу јавно да говоре о томе и скрећу пажњу британске јавности на тешко стање словенских и других народа под отоманском влашћу на Балкану. Није изостала позитивна реакција британске јавности на њихово свједочанство. Брзо су организовале и основале Друштво за унапређење образовања словенске деце у Босни и Херцеговини.
Од пријатеља, њихових породица и истомишљеника филантропа широм Енглеске прикупиле су Мис Ирби и Мис Макензи потребна финансијска средства те су у јануару 1870. године у новоизграђеној згради у Сарајеву отвориле школу за дјевојке. Образовање, смештај и исхрана ученица били су бесплатни, без обзира на њихов национални или вероисповедни идентитет.
На жалост, пошто свако добро дјело тешко и са муком пролази у овом свијету тако је и отварање Мис Ирбине школе и почетак њеног рада непријатељски дочекан од оновремених грађана Сарајева. Скоро читав град, а прије свега римокатоличко и наше православно свештенство, успротивило се њеном раду и отварању школе за дјевочице. Као разлог, боље рећи изговор, навођено је да је она странкиња и протестанткиња, али и оптужба да јој је циљ да дјевојчице преведе „на своје”, односно англиканизам. Све су то били само изговори, а не чињенице.
Њену истинску доброту и најбољу намјеру осјетила је и подржала је наша дична сарајка Стака Скендерова, која је већ раније отворила прву женску школу у Сарајеву. Заправо, може се рећи, да је Стака Скендерова инспирисала Мис Ирбијеву и њене двије пријатељице да крену са отварањем школе за дјевојчице у Сарајеву. Због латентне опструкције Мис Ирбијеве школе од стране римокатоличке цркве и муслиманске заједнице временом је Мис Ирбијева школа де факто постала српска женска школа у Сарајеву. Историјским ходом прерасла је у виши ранг, заправо у прву средњу школу из које су изашле прве образоване учитељице наших основних школа по босанско-херцеговачким провинцијама. Ми из ове наше позиције и ситуације у којој јесмо, када је школство законски регулисано и организовано, не можемо у потпуности разумјети ту димензију улоге и значаја Мис Ирбијеве школе и цјелокупног њеног рада.
У љето 1875. године због устанака у Крајини и Херцеговини Мис Ирби и њена сарадница Џонстон прекидају рад школе у Сарајеву и сву своју пажњу усмеравају на помоћ многобројним избеглицама, које у великом броју почињу да лутају путевима Далмације и Славоније. Усрдно и ревносно помажу избјеглицама и отварају школе по Славонији за децу избјеглу из Бос. Крајини. До јуна 1876. године отвориле су осам школа, у којима је уточиште нашло четири стотине дјеце. Помоћ у храни и одјећи обезбјеђена је за више од три хиљаде избјеглица. Током наредне три године, Аделина и Присила збрињавају на хиљаде избјеглица. До љета 1877. године основале су двадесет школа, које је похађало између 1500 и 2000 дјеце. Под притиском тадашње аустроугарске власти Мис Ирби 1877. године затвара све своје школе, напушта Славонију и одлази у Книн. У Книну је отворила четири нове школе, које је похађало 180 ђака, али се не задржава само на подизању школа. Она у Далмацији помаже избјеглице подижући им колибе у које је сместила око 120 породица.
Одлуком Берлинског Конгреса 1878. године Босна и Херцеговина подпада под аустроугарску администрацију, односно управу. Послије силних ургенција Мис Ирби и Мис Џонстон добијају дозволу 1879. године да се врате у Сарајево и поново отворе школу. Сада већ у новоотвореној школи настава је, осим теоријског знања, обухватала и практично развијање различитих вештина неопходних за живот. Мис Ирби остала је у Сарајеву до краја живота и наставила са својим радом, често финансирајући рад школе сопственим новцем. Њен рад је за многе сиромашне девојке представљао једини начин да се школују.
Аделина Паулина Ирби умрла је 2. септембра (по старом календару) 1911. године. Њена смрт ожаљена је не само у Сарајеву и широм Босне, већ и у Србији. Заставе су спуштене на пола копља, а црне траке, знак жаљења биле су истакуте на многим прозорима и балконима кућа православних Срба Сарајева. Упркос упутствима које је оставила, захтевајући скромну сахрану, посмртну поворку која је кренула од њене школе чинили су дјеца и наставници њене школе, ученици свих осталих сарајевских школа, британски конзул и његова супруга, представници енглеске заједнице у Сарајеву, представници власти, свештенства и страни дипломати, као и грађани Сарајева. Пристизали су и поштоваоци из целе Босне и Србије. Процјене тадашњих посматрача говоре о десет хиљада учесника њеног спровода и погреба. То је, како тврде акалитичари, ни прије ни послије невиђена поворка и сахрана. А то је био израз поштовања и захвалности једној племенитој жени која је, како Андрић каже ''све што је радила, чинила је с највећим самопожртвовањем, без икакве хвалисавости и разметљивости...''
Има ли ишта љепше него на крају овог нашег обраћања поновити оно што поменути писац каже: '' Нека нешто од те племените ведрине пређе и на нас и надахне нас у свим нашим дјелима. Нека њен мио и озбиљан лик остане међу нама, у нашем сјећању, као симбол и спомен онога што је најбоље у нама и у свим људима''. Амин.
Митрополит Хризостом
Ненад Марковић
ФОТОГАЛЕРИЈА
Издвајамо
ЊЕГОВО ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВО
МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ
ГОСПОДИН ХРИЗОСТОМ
САБОРНИ ХРАМ РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У САРАЈЕВУ
Фото галерија Митрополије
Дабар - Издавачка кућа Митрополије
