Loading...

 

  

  Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава



16.04.2010
ПРВОНАГРАЂЕНА КРАТКА ПРИЧА НА КОНКУРСУ ЧАСОПИСА „СОКО“ ИЗ ДОБРУНА

Слика Распећа изнад врата манастира. Величанствена фреска обојена бојом коју зову византијско плаво. Неколико монаха улази понизно и тихо, пали свијеће и моли се. Васкршњи пост, Студеница. Излазим вани, гледам и слушам. Душа се храни призором величанствене љепоте и дубоке тишине која прожима и умирује и тијело и ум, очи упијају сиве зидове старог дијела манастира. Чује се тихо појање... Сиви зидови као да дишу заједно са мном. Први осјећај Његовог присуства у мени и, душа, по први пут, достиже неке висине мени до тада непознате. Моје биће је тада још увијек сазријевало и дјетиња свијест о свему прерастала је из шарених слика у стварне осјећаје, у схватање и вјере, и постојања, и смисла нашега живота. Природа је около била као изван овога свијета. Све је било другачијим бојама обојено. Не само фреска обојена византијским плаветнилом, већ и дрвене степенице, цвијеће, биљке. Мислила сам тада - „Када бих само могла да не згазим ни једну једину травку...“ Велики пост је трајао и као да се и природа око манастира примирила, помолила и погнула главу да у миру светиње дочека радосни празник.... Сазнање да су унутра свете мошти Њемањића продубљују новонастало осјећање. „Какве дивоте има наша српска земља“, помислих са дубоким осјећајем неке блажене среће... Неколико година касније, опет негдје око великог поста, ходали смо улицама Београда. Студентски трг, Српских владара, Славија, Храм Светога Саве. Велики скуп за Косово. Тих дана је проглашена независност Косова и ријека људи је ходала улицама у знак протеста. Гледала сам та лица. Студенти, свештенство, ђаци, грађанство - цијела Србија је била ту. На тим лицима се могла прочитати искрена туга, али и некаква срџба. Ипак, искреност сваке душе која је превалила пут да дође до највећег православног храма на Балкану, могла се видјети у очима. Пјевали смо. Некад гласније, некада тише... Наши су се гласови стапали у један глас, у глас молбе, у вапај који је одисао колико тугом, толико и надом. А шта смо могли сви ми друго него да се скупимо, надамо, заједно помолимо? Мислила сам на мој доживљај у Студеници. А какве су све дивоте на Косову? Какве ли су те светиње о којима се прича и које гледах само на сликама? И да ли ће мој доживљај и заувијек остати у оквиру тих слика и ничег другог? Ако већ можемо само до бедема, до жице, до невидљиве границе... Шта је са Грачаницом, са Пећком патријаршијом...? Како ли се људи око тих светиња припремају за Васкрсење Христово и да ли им нешто значе наше очи упрте у њих...? Хиљаде свијећа је горело на платоу испред Храма Светога Саве. Хиљаде свијећа, хиљаде руку за хиљаде других људи, за хиљаде дјеце, за једно Косово... Прољеће је грануло брзо и небо је било чисто. Слушали смо вијести у нашим малим студентским собама. Никаквих новости, никаквог помака... Разговарало се тих дана највише о томе. О Косову. Кроз прозор су улазили свјежи зраци сунца на којима смо читали Његоша, Милутиновића, Стерију. Увече су се улице пуниле шетачима. Кренула сам и ја до Калемегдана. Ваздух је био знатно топлији и људи су се скупили око Саборне цркве у великом броју. На клупама испред, поред гробова Доситеја и Вука, сједиле су неке жене. Једна од њих је била у црној одјећи и нешто је тихо, са сузама у очима, шапутала. На лицу јој се очитавала брига, бол, тиха патња. Да ли је усамљена, у невољи, или је болесна- покушавала сам одгонетнути са тог лица... Сјела сам до ње. „Да ли вам је добро? - упитах је. „Треба ли вам помоћ?“ Била је блиједа и помислила сам да јој могу помоћи, донијети нешто... Полако је подигла поглед ка мени. Њене крупне очи биле су топле и влажне. „Не, не...хвала“ - одговорила је и опет сагнула главу. Видјело се да то тек онако каже, да је не бих запиткивала. А онда, када је спустила главу, прошапута тихо, не надајући се да чујем - „Мени више ни Бог не може помоћи...“ „Молим вас, не говорите тако. Не овдје и не сада. И ко вам даје право да хулите? Шта год да је, гдје вам је нада, гдје вам је молитва...?“ - покушах да покренем разговор са жељом да ми се отвори. „Моја нада и моја молитва?“ - рече мирно, - „ Све је моје остало доље, па и молитва.“ Схватила сам. Сигурно је узнемирена због вијести. Сигурно је напустила огњиште на Косову. Шта сам могла да јој кажем? Ништа ми није падало на памет. Осјећала сам неку нелагодност и притисак. Како да нађем одговарајућу ријеч и.. да ли та ријеч нешто уопште може да вриједи...? Нисам могла ни да кренем, ни да останем. Нешто је требало да урадим, али нисам знала шта. Мисли као да су ми стале, као да су се заледиле на оним крупним, сузним очима...Зашто ме моја рјечитост напушта кад не треба, мислила сам прекоријевајући себе. Ипак, у џепу напипах папирић и идеја сину. „Узмите“ - пружих јој папир. - „На Васкрс организујемо свечаност у Студентском граду. Биће лијепо. Дођите. Молим вас...“ Погледа ме са благим осмјехом. Оклијевала је. „Молим вас...“ - опет изустих и она пружи мршаву руку и узе папир. Ништа није рекла. Истог тренутка сам устала и отишла. Осјетила сам олакшање. Празник је освануо свечано, другачије, веселије. Црква Светог Марка је била пуна. Дан је био заиста диван и још се сјећам боје неба, мириса ваздуха, тамјана, растопљеног воска. Дјеца су трчкарала около и носила шарена јаја. Неке дјевојчице обучене у народну ношњу су их дијелиле пролазницима из плетених корпица. Дан који доноси свјеже мисли, лица која носе осмијехе, молитва која буди радост живота, вјеру у спасење. Увече је сала у Студентском граду била пуна. Културно- умјетничка друштва, дивне васкршње приче, пјесме, анђеоски гласови. „Христос воскресе“ - „ Ваистину воскресе“ - чуло се на све стране. Људи су се с осмјехом поздрављали. Била је гужва, а ја сам се окретала не бих ли угледала жену у црном. Можда је нећу ни препознати, помислих. А можда није ни могла да дође... „Зашто тражите живога међу мртвима? Није овдје, него устаде!“ - говорио је бијели анђео у представи... Хорови су се смјењивали у свечаним хаљинама. И сви смо опет пјевали. Сада са већом надом, са чвршћом вјером, са пуним срцем. И онда, неколико редова даље од мене, угледах познато лице. „Да, то је она,“ - помислих и срце као да је затреперило. Погледи су нам се срели. Гледала ме је и на лицу јој је био осмјех. Очи јој нису биле сузне и била је у црвеном. Климнула је главом и окренула се ка бини. Група дјевојака је пјевала завршну пјесму. Сви смо устали и запјевали. Погледах опет у лице на којем је засијао трачак радости. Пјевала је са нама. „Све што дише нека хвали Господа..!“ - одјекивало је Студентским градом. Одјекивало је и у срцу. Знала сам да је те вечери одјекивала пјесма не само ту, већ и у свим српским градовима и селима. И у Београду, и иза видљивих и невидљивих граница. Пјесма је тог дана пробијала границе, залазила у све домове и развесељавала. Другог дана Васкрса сам дошла кући. И опет граница, и иза границе опет српска земља. Иза границе моје село, позната лица. „Христос воскресе!“ - „Ваистину воскресе!“ - чуло се свуда. Била сам у праву. Пјесма је била и овдје. У свим домовима, у воћњацима, на путевима, међу јагањцима. А Пастир је говорио кроз наша срца и свуда су брујале ријечи: „Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу!“ДАНКА ИВАНОВИЋ из Јелића код Рудог, Апсолвент на Катедри за српски језик и књижевност Универзитета у Београду