|
Loading...
|
ПЕТАР ЗИМОЊИЋ (1866-1941)
Једнога дана дознао је Ристо Глушац од свог пријатеља Хрвата Божића да је епископ Бањалучки Платон убијен. Божић је саветовао Глушца да са митрополитом напусти Сарајево док се ситуација не среди. Обавестивши о овоме митроплита, Глушац га је саветовао да се привремено склоне у Црну Гору или Србију. Митрополит Петар је то одбио, одговоривши као прави пастир: „Мој синко, ти мислиш да је све то лако: кад бих ја био на твоме месту то бих могао лако учинити, али ја сам народни пастир па ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и делим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту.” Митрополит је заиста и остао на своме месту верно служећи Богу и народу. Знао је он за реч Христа Архипастира и Првог Крстоносца: „Буди веран до смрти, и даћу ти венац живота!” Недељу дана по повратку митрополита у Сарајево (27. априла 1941. године) дошли су у митрополију немачки официри гестаповци да изврше претрес. Понашали су се дрско према седом митрополиту, а један официр у цивилу питао га је: „Јесте ли ви тај Митрополит који захтева рат са Немцима?”, и додао „да га за ово, као и све њему сличне, треба убити”. Оптуживао је српске архијереје за 27. март, претио да ће Југославија бити раскомадана између НДХ и других суседних народа, а митрополиту лично претио смрћу. На то је митрополит одговорио: „Господине, ви се љуто варате, ми нисмо за рат криви, ми никога нисмо напали, али се ми не дамо поубијати: ми нисмо кап воде која се да прогутати, него народ који има право на живот... Пријетњи смрћу се не плашим, јер сам већ једном ногом у гробу.” Опомињући их за злочине које су усташе већ чиниле над Србима, додао је: „Нас Србе победили сте ви Нијемци, а не Павелић, и ви сте одговорни за све ово што се ради. Једна ваша ријеч довољна је да ова насиља престану.” Истог дана после подне посетио је митрополита познати професор др Перо Слијепчевић. Митрополит га је о овоме обавестио напоменувши да очекује да га затворе. Професор Слијепчевић му је саветовао да се негде склони из Сарајева на шта му је митрополит одговорио: „Не могу и нећу да остављам своју паству. Хоћу да с њом дијелим добро и зло.” Овакво држање пред окупаторским властима и војницима, али и пред пријатељима, пример је не само јунаштва једног Србина, него и сведочење верности Богу и народу једног светог човека. Почетком маја 1941. године усташки повереник за Босну, римокатолички жупник сарајевски, Божидар Брале, затражио је од митрополита Петра телефоном: „пошто је ћирилица стављена ван закона” у НДХ, да он истог дана нареди својим свештеницима и црквеним општинама да више не пишу ћирилицом и да печате замене латиницом. Ако у одређеном року ово не изврше, биће позвани на одговорност. Митрополитов одговор био је кратак: „Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен.” Брале, љут, преда слушалицу своме поверенику за просвету Вучку да пред њим, као још једним сведоком, понови оно што је рекао. Митрополит Петар је то и учинио. Пошто је одбио да држи благодарење за Павелића и да у званичној преписци употребљава латиницу, митрополит Петар је очекивао сваког тренутка да га ухапсе. Позвао је оближње парохијско свештенство и дао им одређена упутства у том тешком времену. Неки свештеници су тражили од митрополита да им дозволи да се пред опасношћу склоне у Србију. Митрополит је, као и обично, кратко, одговорио: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нека буде и вама.” Свештеници су га послушали и доживели хапшења, прогоне и убијања. Неки су и преживели. После подне 12. маја 1941. године дошли су усташки полицијски агенти у Митрополију и одвели митрополита у „равнатељство”, не дозволивши да га неко прати. Сазнавши од подворника Душана Рогана да је митрополит ухапшен, протојереј Јанко Брежанчић је одмах кренуо да види куда ће га одвести. Сустигао је митрополита са пратњом пред кафаном „Босна”. По његовом казивању, митрополит је ишао напред, а за њиме полицајци. Његова усправна фигура изгледала је тад још већом и усправнијом. Ишао је полагано, достојанствено. Његово мраморно, бледо и светачко лице, „уоквирено у лепу и белу груду снега његове браде, у том часу било је још блеђе, достојанственије и лепше”. Чим је приметио Брежанчића, питао га је: „Откуд ти?” и наставио: „Ама, теби наздравље, нешто ме у прсима стеже. Има година дана и више како у прсима осећам неки умор и малаксалост. Шта ћеш, прохујаше године. Зрело жито, готово стрњиште.” Дошавши пред управу полиције митрополит је захтевао од Брежанчића да не улази унутра. Прота Брежанчић, можда први пут у животу, није послушао свога митрополита, већ га је допратио до врата канцеларије у коју је уведен. Ускоро, из канцеларије је изашао један чиновник и рекао Брежанчићу да може ићи кући. Прота му одговори да ће сачекати господина митрополита да га прати при повратку. „Идите ви само и не брините, имаће њега ко пратити”, одговорио му је осорно чиновник и показао врата. Брежанчићу није преостало ништа друго него да се врати у Митрополију. Око 17.30 почела је да пада киша, прота је узео кишобран и пожурио поново у управу полиције. Замолио је дежурног да преда митрополиту кишобран јер напољу пада киша. Дежурни га је обавестио да је митрополит одведен. Није рекао куда. Прота се тужан вратио у Митрополију и цео догађај испричао неким члановима Црквеног суда и Епархијског одбора. „Очи су нам се замаглиле и овлажиле”, каже прота Брежанчић. Осећали су се сиротима без домаћина, без његовог очинског присуства, без његовог благог погледа, без његовог топлог осмеха. Из полицијске управе митрополит Петар је одведен у општи затвор Беледија. Чим је митрополитов брат Аћим дознао да је митрополит Петар ухапшен, отишао је у полицију да се распита за њега. Речено му је да је митрополит у полицијском затвору и да му се може однети постеља, што је одмах учињено. Митрополитов момак Ристо Глушац однео је постељину, али је она враћена 15. маја. Није био могућ никакав контакт са митрополитом, једино га је првог дана видио његов момак Глушац, који му је из кафане „Американац” сваког дана доносио ручак и вечеру. После првог дана то је било немогуће, јер му је стража предавала храну. По Глушчевом сведочењу, митрополит је мало јео и био је нерасположен. После три дана (15. маја) двојица полицијских агената довели су митрополита у Митрополију где је узео неке своје ствари. У ствари, пред двојицом усташа отворена је велика челична каса, записано нађено стање и однете панагије, одликовања и вредносни папири. Неколико деценија касније, митрополит Дабробосански Владислав, како сам сведочи, приликом свог службеног доласка у Загреб у име СПЦ, ради враћања извесних сакралних предмета Српске Цркве из Повјесног музеја, нашао је у Државном архиву града Загреба записник од 2. коловоза 1941, са списком ствари и вредносних папира које су однете из зграде Сарајевске митрополије приликом хапшења митрополита Петра. Видео је сачуване само његове дипломе, указе о одликовањима и планове зграде за Богословију, док су све остале ствари нестале. Записник су потписали: Јосиф Манић, Абдулах Дардаган и Петар Сушило, сва тројица из Сарајева. Напуштајући Митрополију у Сарајеву владика Петар је рекао послужитељу: „Чувај кућу, ја одох у Загреб.” По његовом одласку из Сарајева по граду су кружиле приче да се са митрополитом грубо поступало и да му је рука ишчашена. У Загреб је доведен 17. маја 1941. године и смештен у затвор загребачке полиције, у Петрињској улици, на трећем спрату у ћелији бр. 34, заједно са протом Миланом Божићем, др Душаном Јевтановићем и др Војиславом Бесаровићем, угледним грађанима српског Сарајева. Сутрадан је фотографисан и узети су му отисци прстију заједно са др Бранком Мрвошем. Картотечки број му је био 29781. По сведочанству др Мрвоша, митрополит Петар је „давао утисак измореног и изнуреног човека, што је с обзиром на његове године (пуних 76) и прилике сасвим разумљиво. Међутим, држао се јуначки и достојанствено, и тим својим држањем и снагом самосавлађивања утицао је повољно на расположење нас осталих ухапшеника. На себи је имао горњу и доњу мантију, са црвеним појасом, а на глави камилавку без архијерејске ознаке”.
|
ПЕТАР ЗИМОЊИЋ (1866-1941) МИТРОПОЛИТ ЗАХУМСКО-ХЕРЕГОВАЧКИ МИТРОПОЛИТОВ РАД У ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ ЕПАРХИЈИ ПОЧЕТАК РАТА И ХАПШЕЊЕ |