БИОГРАФИЈА МИТРОПОЛИТА ДАБРОБОСАНСКОГ НИКОЛАЈА
|
|
|
 Рођен је 30. августа 1928. године у селу Смољани, заселак Крња Јела код Босанског Петровца, од оца Милана и Мајке Милице рођ. Кубурић. На крштењу је добио име Гојко. Послије основне школе и ниже гимназије уписује се у Богословију у Призрену, 1946. године. Монашки постриг примио је у другом разреду Богословије. На монашењу је добио име Николај. Послије Богословије уписао се на Богословски факултет у Београду, 1953. године, који је завршио у редовном року. Желио је послије студија да настави усавршавање у Грчкој, али му тадашње власти нису издале пасош. Умјесто одласка у Грчку, Свети архијерејски синод га, 1957. године, поставља за суплента у Богословији Светог Саве у манастиру Раковици у Београду, и на тој дужности је остао до 1964. године. У међувремену је положио професорски испит 1963. године.
Године 1964. Свети архијерејски синод му повјерава обнављање Богословије у манастиру Крки. Доласком у манастир Крку вршио је дужност управника двогодишње Богословије, старјешине манастира и пароха манастирске парохије. Отварањем 1966. године петоразредне Богословије постављен је за њеног ректора. На овој дужности је остао до 1973. године, када је изабран за Аустралијско-новозеландског епископа. Дошавши у Аустралију организује епархијска тијела, доводи и рукополаже нове свештенике, оснива нове парохије, подиже и освећује нове цркве, купује земљу на којој ће оснивати црквене центре. На једном таквом земљишту подигао је манастир Светог Саве, конак и старачки дом. Основао је прво српско гробље у Аустралији. На Новом Зеланду оснива манастир Успења Пресвете Богородице; то је први православни манастир у историји Новог Зеланда.
 Свети архијарејски сабор га је 1978. године изабрао за епископа Далматинског. Поред својих епархијских дужности једно вријеме је вршио дужност ректора Богословије у манастиру Крки. У то вријеме, највише његовим залагањем, подигнута је нова зграда Богословије. Док је управљао Далматинском епархијом саграђено је седам нових цркава и шест црквених објеката. Покренуо је 1988. године часопис Истина. Администрирао је обновљеном Бихаћко-петровачком епархијом. За годину и по дана организовао је у потпуности епархију и предао је своме насљеднику епископу Хризостому.
На редовном засиједању Светог архијерејског сабора 1992. године, епископ Николај је изабран за митрополита Дабробосанског са сједиштем у Сарајеву. Епархију је преузео у вријеме избијања рата у Босни и Херцеговини. У том изузетно тешком времену стрпљиво ради на реализацији одлуке Светог архијерејског сабора из 1967. године, на отварању Духовне академије. Од власти Републике Српске добија за потребе школе објекте у Фочи. Тако је Духовна академија Св. Василија Острошког почела са радом 1994. године. У Духовној академији митрополит Николај од почетка врши дужност проректора и предаје црквено пјевање. Његовим залагањем у просторијама Академије је смјештена избјегла Богословија Св. Три Јерарха из манастира Крке. Послије обнављања Богословије у манастиру Крки, Богословија у Фочи је посвећена Св. Петру митрополиту сарајевском. Дужност ректора у Богословији врши митрополит Николај. Од 1997. године митрополит Николај предаје Свето Писмо Новог Завјета у Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Његовим залагањем покренут је епархијски лист Дабар.
 Поред епархијских обавеза као и обавеза у поменутим школама, митрополит Николај налази времена и да пише. Аутор је књига: Увод у Свето Писмо Новога Завјета, Тумачење Јеванђеља по Матеју, Тумачење посланице Римљанима, Тумачење посланица I и II Коринћанима, Тумачење посланица I и II Тимотеју, Tиту и Филимону, Тумачење посланице Јеврејима, Тумачење Саборних посланица и Господ Исус Христос као Цар у Старом и Новом Завјету. Имајући у виду богословско-научни и просвјетни рад митрополита Николаја, Наставно-научно вијеће Богословског факултета у Београду додијелило му је титулу почасног доктора богословских наука. Диплома му је уручена 30. јуна 1999. године на Богословском факултету у Београду.
За ово вријеме од када се налази на катедри сарајевских митрополита обновљено је више цркава порушених у посљедњем рату. Подигнут је и један број нових храмова. Реновирана је зграда митрополије у Сарајеву. Рукоположио је више свештеника које је поставио на парохије у Федерацији Босне и Херцеговине, са жељом да се задржи преостали српски живаљ на тим просторима. Стрпљиво ради на занављању монашког кадра, као и објеката у манастиру Добруну. Члан је Међурелигијског вијећа Босне и Херцеговине. |
|
|
